Slobodno vreme
Turistički vodič
Crtice iz Moskve
25.05.2007. 12:00
Izvor: B92
Crtice iz Moskve
Dvadesetak skoro golih devojaka, pozornica sa šipkom za igranje, i šank. Osim nas dvojice, samo još dva gosta u različitim uglovima. Sedamo, plaćamo ulaz i pijuckamo votku...
Lepe, mlade devojke šetaju u metro stanici Kitaj Gorod u centru Moskve, nadomak Kremlja. Izgledaju kao da su krenule na neku žurku ili diskoteku. Ipak, nakon što su kupile grickalice u jednoj od niza prodavnica na prvom nivou stanice, odlaze u grupicama u ćoškove. Deluju spokojno, kao da čekaju nekoga ko će izvesno doći. Prilaze im dva starija muškarca sa brkovima i šapkama, „radničkog“ izgleda. One učtivo razgovaraju sa njima, iako njihovo društvo deluje nespojivo. Shvatam da zurim u grupicu i skrećem pogled na sat.
Čekao sam Aleksandru, našeg dopisnika iz Moskve i sklonio se u metro od ruske hladnoće. Ona mi baca poruku da je stigla, ali me ne vidi. Izlazim polako na jedan od izlaza, a pored mene idu brkajlije koji su se konačno odvojili od grupe devojčica. Sa njima je krupna crna žena od šezdesetak godina koja ih zaustavlja na pola stepeništa. Oni joj daju novac i preteći vrte prstom. Žena samouvereno klima glavom, vraća se desetak stepenica i maše dvema devojkama koje oklevajući prilaze. Prva, vilinski svetle kose, prilazi krupnijem rumenom brki i hvata ga pod mišku. Ulaze u zamagljenu Ladu karavan koja upaljena stoji tik pored izlaza. Odlazim pred pretećim pogledom babe. Druga prostitutka čeka sa svojom mušterijom na red...

Mrtva patka
Odlazimo na mesto koje se zove Zlatna patka. Na pretraživaču Google to je najčešće ime koje izlazi za pretragu „noćni život“. Ono što me je vuklo su naslovi reportaža novina od Tajmsa do Mirora, a koji su počinjali sa „Ozloglašeni“, „Sodoma“, „Ludilo“, uz gomilu superlativa. Popeo sam se na glavu mojim saputnicima i oni su popustili pod pritiskom.
Kad smo konačno došli do metalne kapije nadomak Lubjanke videli smo natpis sa imenom kluba. Kroz glavu su mi prolazile scene koje su gosti snimali i kačili po internetu. Svi su pijani, srećni i oskudno obučeni, naročito devojke. Na ulazu mi Aleksandra uz olakšanje kaže da nemaju „fejs kontrolj“, tj. da ćemo sigurno ući.
Inače taj „Face control“ je velika idiotarija i služi u tri svrhe. U nekim lokalima se stvarno kontroliše da li neko liči na teroristu, ili je u neku ruku pretnja za bezbednost, a u nekim lokalima se „odokativnom“ metodom procenjuje da li momci imaju dovoljno para za trošenje da bi ih pustili da zauzimaju mesta drugima. „Za devojke u nekim klubovima važi pravilo da ako su „urod“ tj. nenašminkane ili ružne, ne mogu da uđu“, mrtva ozbiljna priča Aleksandra.
Kako god, nas na ulazu puštaju, uzimaju nam po 250 rublji, i još stotinak za garderobu. A umesto slovenskih bahanalija, unutra zatičemo mračne izlomljene separee, opasno škripav pod i masan okrugli šank za kojim, osim konobara nije stajao niko. Prvo ime noćnog života Jeljcinove ere je mrtvo.
Nakon par piva uz ruski tehno, odlazimo u studentsku diskoteku Propaganda. Prolazimo face control, i upadamo u gužvu oko šanka. U ovom klubu svi gosti deluju bezbedno za razliku od nekoliko VIP klubova pored kojih smo prošli sa ćelavim, džombastim obezbeđenjem na ulazu. Pivo je za moskovske uslove jeftino, svega 100 rublji, muzika je opet neka vrsta tehna, a ljudi na podijumu ne obraćaju mnogo pažnje na gaženje. Krajnje bezbedan lokal za napijanje.
Ipak, u Moskvi nije pametno mnogo piti iz više razloga. Prvi je što je grad ogroman tako da put do kuće može da se pretvori u agoniju ako dremnete u jutarnjem metrou. Drugi je što vas mogu sačekati „omladinci“, klinci raznih grupica i propisno istući uz otimanje novca i dokumenata. To se i desilo jednom našem kolegi novinaru. Na kraju ruska zima je dovoljan razlog da oprezno pijete da ne biste ušli u statistiku grada Moskve pod stavkom, smrznuti.

Grad kontrasta
Pored čuvene „šarene“ crkve koju je sagradio Ivan Grozni, crkve Vasilija Blaženog, prolaze kolone narodskih Volgi i besni Mercedesi S klase praćeni tamnim džipovima. Na povratku u hotel ja i kolega Filip, snimatelj, stajemo da snimimo crkvu pod sjajem reflektora i zvezda. Shvatamo da nas zapahnjuje težak topao smrad. Okrećemo se i vidimo desetak silueta uklopljenih poput tetrisa na gvozdenoj rešetki. Ležali su kao mrtvaci, obučeni u iste jakne i kratko podšišanih glava. I oni su deo statistike svetlucavog grada Moskve koja ima desetine hiljada maloletnih beskućnika. Dece. Ovi klinci, zajedno sa tri psa spavaju na rešetkama iz kojih izlazi topao vazduh iz najvećeg hotela u Evropi, hotela Rusija. Vazduh iz toaleta, kuhinje, ko zna čega, izbacuje se na stotinak metara od ulaza.
Filip je delovao izgubljeno svaki put kada bi kasnije na našem putu prepričavali ovu scenu. Moskva je grad sjaja i bede, a i posetioci se dele na one koji je zavole i one koji je zamrze. Van strogog centra grada koji je umiven i gde dvadesetak dolarskih milijardera koji žive u Moskvi mogu spokojno da troše svoj novac na Ferarije, dijamante i ostale nepotrebne sitnice, ponosno stoje redovi socrealističkih zgrada sa milionima na granici bede. Najviše liče na „televizorke“ na Novom Beogradu.

Asir
Nakon večere u orijentalnom restoranu drugog dana u Moskvi (ruska kuhinja nam od prvog dana nije prijala), Filip i ja krećemo u hotel. Ponoć je, a ujutro imamo mnogo posla. Prilikom izlaza iz podzemnog prolaza pored metroa, nalećemo na konja. Devojka opušteno sedi i priča sa prijateljicom. Nastavljamo okrećući se s vremena na vreme. Kad sam pomislio da su pečurke koje smo jeli malo odstojale, ili da je kuvar dodao neki egzotični začin od kog sam počeo da projektujem interesantne prizore, pred nama su se isprečila dva konja se mladim jahačicama. Zatim još dva i na kraju, pred hotelom Rusija je stajala grupica od tri konja.
Pitam jednu devojku o čemu se radi, a ona me upućuje na drugaricu koja jaše malog crnog konja. Ova devojka govori engleski, i objašnjava mi da iznajmljuju konje za jahanje. Desetak minuta košta 300 rublji. Dogovaramo jahanje za sutra i pored klinaca na rešetkama koji gotovo nisu promenili pozu od sinoć, odlazimo u naše tople sobe na spavanje. Hotel će inače biti uskoro srušen, iako je unutrašnjost sasvim pristojna. Jedini neobičan detalj su daljinski upravljači vezani kablom od pola metra za televizor. To nas je uvek uveseljavalo kad je trebalo da ga ugasimo ili smanjimo ton.
Sutradan, Filip, Aleksandra i ja dolazimo u ponoć na severni ulaz hotela i nalazimo se sa jahačicama. One shvataju da hoćemo da snimimo jahanje i nećkaju se. Na kraju pristaju ali neće da im se pominju imena. Jašem niz ulicu, a sa druge strane je Kremlj i crkva Vasilija Blaženog.
Devojka mi objašnjava da njen konj Asir ima pet godina i da ga je kupila na pijaci gde ga je čekao put u mesaru. Umesto u kobasice zahvaljujući ovoj devojci, Asir je postao ljubimac. U ponoć devojke, (izgleda da muškarci ne vole toliko životinje) kao utvare izmile u centar grada i nude svoje konje za jahanje, kako bi im skupile novac za hranu. Kažu da samo u centru mogu da naiđu na ljude koji bi platili jahanje, a da u ponoć i policija toleriše njihov posao. Uz naknadu, naravno.
Na povratku Aleksandra referiše priču druge devojke koja je jahala nekog većeg i bešnjeg konja koji je stalno penio. „Njen divlji i nemirni konj koštao je 33.000 dolara. To joj je četvrti konj. Prethodne su kupovali roditelji (a i ovog su kupili mama i tata) dok su bili ždrebad i prodavali pre nego što dođu u punu snagu. Prodaju jednog i kupe joj drugog. Roditelji su plaćali i hranjenje i smeštaj konju.
Za ovog poslednjeg rekli su joj da je to njena zabava i hobi i da smisli kako će ga izdržavati. Predočili su joj dve opcije ili da počne da radi ili da se takmiči. No, sport, kaže ona, ne dolazi u obzir pošto je dva puta gadno pala sa konja. Prvi put je slomila natkolenicu, drugi put je povredila donje pršljenove na kičmi. Poslednja povreda desila se kada je imala 15 godina. Sada joj je 22.
Na leto očekuje da će da završi pravni fakultet, odsek socijalni odnosi ili nešto slično. Konj "živi" u jednoj od privatnih konjušnica. Dnevno košta od 500 do 800 rubalja. Razlika je u tome koliko hrane vlasnik odredi da treba dati konju i koji kvalitet iste se koristi. Za te pare obezbeđen je poseban boks za konja, čista slama svaki dan i hrana. Tako, kaže ona, konja izvodi noću da "radi" i da zaradi novac za izdržavanje.
Devojka dalje kaže da planira da radi za advokatsku kancelariju kada završi faks. Već ima neku vezu (preko neke prijateljice). Postoji mogućnost da ode da radi u Nemačku ili Austriju. Pošto ona ne govori nijedan strani jezik, sledeći "projekat" joj je da upiše intenzivni kurs nemačkog i da ovlada jezikom za šest meseci. Sama kaže da bez znanja jezika čovek nikome nije potreban i da može da radi samo u Moskvi ili Sankt Petersburgu, a od toga nema leba” završava monolog Aleksandra. Dajemo devojkama još dvesta rublji pride i one odlaze u mrak.

Erotičeski šou
Na ulazu u hotel ponovo prostitutke. Bar tako misli moj prijatelj pošto sa njima idu dva starija gospodina. Ja i dalje tvrdim da su previše mlade, lepe i sređene da bi bile prostitutke, imajući u glavi sliku ispod Plavog mosta u Beogradu ili parka kod Ekonomskog fakulteta.
Sedamo u kafe hotela i nakon petnaest minuta vidimo iste dve lepotice kako izlaze, ali bez pratnje. Filip me gleda sa izrazom lica, “šta sam ti rekao”. Onda primećujem da i u samom kafeu ima dosta “prijateljica noći”.
Čikam Filipa da odemo u noćni klub na suprotnoj strani hotela i on pristaje. U holu nas dočekuje pristojna devojka nevinog izgleda, koja nam objašnjava da moramo da uđemo u njen klub, jer je unutra mnogo dobra zabava, muzika, piće, i lepe devojke. Mi se pravimo mutavi, a onda ona značajno ponavlja ono “lepe devojke” i dodaje “erotičeski šou”. Pitamo za cenu, nećkamo se… Odmah potom nam prilazi druga, malo nabijenija devojka koja lobira za konkurentski klub i odmah ispucava da uz “erotičeski šou” ide i “masaža”.
Razlika u ceni ulaza je bila samo 50 rublji i odlučismo da uđemo u skuplji gde smo za 500 rublji umesto “masaže” dobili i votku pride. U stvari presudila je manje napadna devojka, hostesa, šta god. Nakon lavirinta od ulaza i spuštanja kao u podrum, došli smo u klub.
Dvadesetak skoro golih devojaka, pozornica sa šipkom za igranje, i šank. Osim nas dvojice, samo još dva gosta u različitim uglovima. Sedamo, plaćamo ulaz i pijuckamo votku. Devojčica koja sigurno nije prešla dvadesetu za nataknutim zečjim ušima na glavi uvija “zmijsko telo” oko šipke i prodorno nas gleda. Na kraju tačke samo sa tim blesavim ušima, gaćicama površine koliko ima jedan nokat i pufnastim belim papučama sa štiklama dolazi do našeg stola i počinje da se uvija. Zatim se naslanja na mene i na kraju skače po meni. Ja pokušavam da joj objasnim da smo tek stigli i da za sada ne bismo društvo. Na kraju odlazi, ali traži “prezent”.
Posle nje prišla nam je svaka sledeća i pokušala da se zadrži za stolom. Ja sam mislio da je bolje da im odmah kažemo da se ne trude, pošto sam se plašio šta možemo da dobijemo kao račun zato što smo proveli veče u njihovom društvu. Filip je imao teoriju da smo samo trebali da ih pustimo da se uvijaju oko nas i ignorišemo ih. “Ovako misle da biramo, da stvarno nešto hoćemo”, zaključio je on.
Ipak, ja sam počeo da se rogušim na svaku devojku koja nam je prilazila jer su bile sve napadnije. Gledamo cenovnik gde se od par stotina rublji za votku, cene penju do nekoliko hiljada rubalja za koktele koje piju plesačice, ili za “erotičesku masažu” i “komnatu” (sobu). Jedna od devojaka nam objašnjava da masaža predstavlja trljanje golih tela.
Za obližnjim stolom sede dve crne devojke obučene u večernje haljine. Za trenutak pomislih da su gošće, a ne striptizete. Ipak, kad su počele zavodljivo da nas gledaju i prevrću očima bilo je jasno da su na domaćem terenu. Bile su starije i iskusnije od svojih napadnih koleginica.
Nakon desetak minuta opasnog koketiranja očima, jedna od devojaka lagano ustaje, proteže se kao mačka i lagano korača do našeg stola. Seda i upoznajemo se. Zove se Dominik, i jasno je da joj je to “umetničko” ime. Ima zift crnu kosu, beo ten i malčice kose, mačkaste oči. Počinjemo da pričamo i za razliku od koleginica smerno drži skrštene noge i distancu. Toliko je zastrašujuće lepa, sa držanjem nekakve ledene princeze, da je jedina rečenica koju sam uspeo da izustim bila: “ali šta vi radite ovde, vi uopšte ne pripadate društvu u ovom klubu…”
Na ovu glupu rečenicu koja nikako nije pristajala nekom ko je kupio kartu za ulazak u striptiz klub, Dominik nije odgovorila ništa. Prvo se nasmejala, zatim je malo oborila glavu napućiviši usne kao da je pojela krišku dunje. Zamucala je kao da joj iz grla izlazi nešto teško, i zaćutala. Okrenula se, klimnula glavom bez osmeha sa kojim je došla i otišla nazad za svoj sto.
Osećao sam se kao kreten, jer sam očigledno povredio jedinu devojku koja je u tom klubu mogla biti povređena. Ona je otišla do šanka skrećući pogled, uzela nešto i gotovo otrčala iza vrata za koja smo pretpostavljali da vode u garderobu pošto su u njih ulazile devojke posle nastupa na šipci. Nakon deset minuta Dominik je izašla. Na nju je došao red da igra. Meni je bilo je neprijatno da je gledam nakon našeg razgovora, ali ona je uspostavila kontrolu nad sobom i navukla srećan osmeh na lice. Ponovo prodorno gleda i buši me pogledom. Nakon tačke prilazi za sto i uvija se. Mi se blesavo osehujemo, a ona se penje na tapaciranu klupu našeg separea i nadvija se nad nama. Prislanja telo vruće od akrobatske igre na nas i počinje nešto nerazgovetno da priča. U jednom, trenutku se odmiče i unosi mi se ulice, očiju mutnih kao prelivenih uljem. Shvatamo da traži “prezent”.
Kad je dobila novčanicu odlazi nesigurnim korakom. Uplašeni od njenih transformacija shvatamo da je devojka drogirana (nije mirisala na alkohol, a ne bi ni mogla da izvede silne akrobacije da je pila nešto). Osećamo se kao dva kretena i bežimo iz paklene rupe u koju je upala Dominik. Jedva pogađamo izlaz noseći slatkast miris kože namazane mlekom za telo, koji je pekao nozdrve.

Lenjin
Nakon crnog sna od par sati, odlazimo na Crveni trg da obiđemo Lenjina. U mauzolej ne sme da se uđe sa torbama, čak se odlažu i mobilni telefoni. Tako da, iako je ulaz besplatan, na kraju skoro svi nešto plate pošto se odlaganje stvari plaća par desetina rublji.
Ulazi se u raštrkanoj koloni jedan po jedan. Na ulazu u mauzolej od crnog i tamnocrvenog mermera imam utisak da ulazim u seriju Tvin Piks. Sve postaje baršunasto… svetlost, zvuk. Na dnu stepenica stoji gardista koji nepomično gleda kao u snu i njegova ruka se pomiče. Bez glasa, jer on u takvoj scenografiji predstavlja svetogrđe, posetioci skreću u pravcu ruke.
Nakon nekoliko skretanja u ovom silasku u podzemlje, ukazuje se prostorija u čijem centru se nalazi crn kovčeg u kojem leži otac revolucije Vladimir Iljič Uljanov, Lenjin. U ovom mračnom kamenom gnezdu deluje kao lutka kakvog insekta. Iluziju života daju rumeni obrazi na inače voštanom licu mumije. Neko ima najbizarniji posao na svetu, da kupa Lenjinov leš u tečnosti za balsamovanje i da ga potom našminka. Jedan od gardista mi maše i odsečno pokazuje da se ne zaustavljam. Polako izlazimo iz podzemlja i prolazimo pored mesta gde su sahranjeni heroji revolucije i zaslužni komunisti. Ređaju se imena iz udžbenika istorije, a najupečatljivija je Staljinova bista koja gleda direktno u oči i deluje življe od Lenjinovog leša.
Na izlazu se ponovo obiđe Crveni trg da bi ponovo došli do svojih stvari koje čuvaju stroge, otresite službenice rumenih obraza, debelog vrata, kratko podšišane. Pored kolone ljudi koji čekaju da uđu u mauzolej ili izlaze iz njega, demonstrira šačica ljudi sa crvenim maramama, petokrakama, srpom i čekićem. To su komunisti Ruske federacije koji čuvaju večno usnulog lidera.
Trenutno se vodi polemika oko toga da li bi bilo bolje da se mauzolej ukloni sa Crvenog trga. Na pomen da bih potpisao peticiju da Lenjin ostane na Crvenom trgu, odobravajući klimaju glavom. ”Srbi, komunisti”, šapuću. Na peticiji nije potrebno upisati ni broj lične karte ni pasoša, samo potpis. Pozdravljamo se na srpsko-ruskom i oni mi gotovo pobožno poklanjaju kalendar sa slikom Staljina. Iza repa kamenog konja koji jaše maršal Žukov na moskovskoj verziji “Trga kod konja”, koji je na desetak metara od komunista, nalećemo na Marksa i Lenjina, odnosno njihove dvojnike. Slikaju sa za sto rubalja sa nama i promovišu nas u pionire, tj. Lenjin vam veže crvenu maramu oko vrata. Pitam ih jel’ znaju šta radi Tito, Lenjin se smeje i maše Titu u kameru, a Marks reakcionarno mrmlja u bradu “Tito, njet, Tito kroat”. Kasnije mi “očinski” objašnjava, “Alban, njet, kroat njet,…”.
Nakon što me je Marks podsetio na vrednosti Internacionale uz očuvanje nacionalnog bića, vraćamo se u hotel. Odlazimo kući. Sat i po vremena izlazimo iz Moskve do jednog od njenih pet aerodroma. Prolazimo kontrole i neljubazne službenike koji vas, ako ne izujete cipele ubace na rendgen i skeniraju od glave do pete, smejući se kad ugledate svoje telo oslobođeno kontura odeće na njihovom računaru. Pri ulasku u avion Filip i ja dajemo obećanje jedan drugome da ćemo kad tad opet otići u ovu čudnu zemlju…