Umesto da ovaj esej počnem sa Subotičanima poznatom frazom "grad na severu Bačke", za Suboticu ću reći da je to divan grad, u kom se spaja istok i zapad, secesija i modernizam, grad u kojem živi mnogo naroda i narodnosti. Kao rođena Subotičanka veoma sam ponosna na činjenicu da je Subotica bila dom mnogim poznatim umetnicima, sportistima, političarima… Za početak sadašnji predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić je Subotičanin, Đula Mešter, odbojkaš svoje prve servise je načinio u Subotici isto kao i svoje note Gabor Bumfort, Srđan Čolić, Gabor Lenđel, Silveter Levai, koji je sad poznat Holivudski kompozitor, Aleksandra i njen otac Kornelije Kovač… Ovaj ravničarski grad može da se pohvali i oficijelnom modnom kreatorkom Marijom Šabić, koja je autorka ovogodišnjih haljina na izboru za Palićku vilu.
Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje i knjižara koja nosi njegovo ime, mada je mojim sugrađanima poznatija kao "Mirkova knjižara". Sledeći naš sugrađanin se nije ovde rodio, već u Rumuniji, malo manje od pola životnog veka je putovao po Austrougarskom carstvu, njegov otac je posedovao putujući muzej koji je njegova majka preuzela posle njegove smrti, a žena, Eržebet Bek posle svoje smrti ostavila subotičkom muzeju. To je čovek koji je u ovom delu Evrope prvi otvorio bioskop, i snimao edukativne filmove, prosvetljivao narod. Danas po njemu ime nose poznata diskoteka, bioskop koji je nedavno otvoren i prestižna filmska nagrada koja se dodeljuje na Palićkom filmskom festivalu. To je Aleksandar Lifka. Po svojoj želji je i sahranjen na subotičkom Bajskom groblju.
U ovaj opus bi trebalo da se ubroje i car Jovan Nenad koji je nekad posedovao ovaj deo Vojvodine, Matija Korvin mađarski kralj koji je na neki način nasledio cara Jovana i živeo na ovim prostorima, Oskar Vojnić, pisac, geograf, vulkanolog, zoolog i etnolog, Dušan Petrović – osnivač prve slavenske štamparije i dopisnik "Nevena", Deže Kostolanji ugledni mađarski književnik, Ištvan Ivanji koji je zaslužan razvoj gimnazije,osnivanje Gradske biblioteke i Gradskog muzeja.
Kad smo kod mesta za izlaženje u uži krug mojih omiljenih ulaze Trubadur, Beer i Stara picerija. Ali to su mesta koja bih preporučila onima koji vole dobar rok ili eventualno džez. Za one koji vole tzv. fensi mesta tu su "Boss" koji ima lepu baštu u dvorištu secesijskog zdanja koji je sada Moderna galerija Likovni susret, starijim sugrađanima poznatiji kao Rajhlova palata. U bašti su izloženi radovi poznatog vajara Save Halugina, sve u svemu mesto sa stilom, na ovaj način okarakterisano zbog devojaka mlađeg uzrasta lako odevenih, ali tamo zna biti dobrih svirki s vremena na vreme. "Sax" je lokal pored sa takođe lepom baštom. "Stara picerija ", hmm, ni fensi mesto, ni ono za matorce. Lično me je najviše očarao njegov enterijer. Pun je starih slika, figurica, uramljenih fotografija od pre dva veka, starinskog nameštaja. Sa prigušenim svetlima daje osećaj mističnosti. To je mesto koje preporučujem nekom dečku da izvede devojku čije srce želi da osvoji.
Ljubitelje teatra ću morati razočarati, jer se nadaleko poznato Narodno pozorište renovira i biće van upotrebe minimum pet godina, ako je verovati arhitektama grada. To pozorište je podignuto pre jednog i po veka, tačnije 1853. imajući svrhu hotela. Između dva rata jedan deo je služio za državnu poresku upravu, a 1944. osim kafane tu je osnovano Narodno pozorište. Građevina je menjana, proširivana i prepravljana. U prostorijama kafane su nekad održavani balovi, predstave, zabave i bioskopske projekcije. Punu jednu deceniju, subotičko pozorište imalo je čast da u njemu režira Ljubiša Ristić. On je kasnije postao poznat po predstavama na neobičnim mestima kao što su Sinagoga ili napuštena zgrada fabrike. Početkom devedesetih u foajeu pozorišta je otvoren ugostiteljski lokal Yu Fest, u kojem su do početka obnove teatra održavane svirke sa poznatim gostima: Orthodox Celts, Negativ, Van Gogh, Neverne bebe, Super s karamelom, i mnogi drugi i jednako dobri.
Osim Narodnog pozorišta u Subotici postoji i Dečije pozorište. Otvoreno je 1934. Prvobitno je bilo lutkarskog karaktera. Prvi reditelj, lutkar i scenarista bio je Oton Tomanić, po struci inženjer. Rad pozorišta je obnovljen posle Drugog svetskog rata, otkada rad ne prestaje. Profesionalna postava krenula je sa radom sezone 1953/1954, a predstavom Dečaci Pavlove ulice, ime ove institucije zvanično postaje "Dečje pozorište-Dječje kazalište-Gyermekszínház". Predstave Dečijeg pozorišta su namenjene svim uzrastima i predškolskom uzrastu i srednjoškolcima; izvode se i bajke i dela Šekspira.
Rajhlova palata je podignuta 1903. po projektu Ferenca Rajhla. Prvobitno je bila stambena zgrada. Namerno je smeštena pedesetak metara naspram železničke stanice; arhitekta je želeo da je svi vide. Iste godine on se useljava sa ženom i dve kćerke. Nakon četiri godine bankrotira. Godine 1907. kompletna imovina Ferenca Rajhla prodata je na aukciji da bi se naplatili dugovi. Napušta palatu, svoju preostalu imovinu pakuje u voz i odlazi prvo u Segedin, a zatim se seli u Peštu gde doživljava duboku starost.

Ostale vestiArhiva