Poznat je ovaj hram svima, opisan i uslikan, kao jedna od najvažnijih tačaka Perua. Hiljade turista (dozvoljeno je 2.500 posetioca dnevno, a lokalitet je odlično očuvan) pohodi ovo najčuvenije arheološko nalazište Južne Amerike - od ranog jutra kreću s penjanjem ka spektakularnoj lokaciji ne bi li videli izlazak sunca nad čuvenim građevinama. Ne zna se ni kada je, ni kako, ni zašto ovaj grad utvrđenje izgrađen. Ne zna se tačno čemu je zaista služio, pa ni zašto su ga Inke napustile. Maču Pikču španski konkvistadori nisu pronašli, nije spomenut u španskim hronikama. Stajao je tako usamljen i skriven sve do početka 20 veka. Osim retkih pripadnika plemena Kvekuas, za njegovo postojanje nije se znalo sve do 1911. godine, kada je američki istoričar Hiram Bingam sa lokalnim vodičima, u potrazi za izgubljenim gradom Vilkamba, poslednjim utvrđenjem Inka pred gašenje civilizacije, otkrio u stvari Maču Pikču. Lokalitet je bio ušuškan u bujnoj vegetaciji, pa je Bingam samo grubo označio lokaciju. Od 1912. do 1915. arheolozi su radili težak posao - raščišćavanje gustih šuma. Istovremeno je pronađeno još ostataka civilizacije Inka, a radovi na ovom lokalitetu trajali su sve do 1941. godine. U naučnim i manje naučnim krugovima kružile su razne teorije: da je to bila letnja prestonica imperatora, da je predstavljao važno hodočasničko mesto u religiji Inka, gde su obavljana ceremonijalna žrtvovanja životinja, da su tu skrivane svete žene Inka, takozvane device sunca... Poslednja teorija kaže da to jeste bila carska ili državna palata i ceremonijalni centar koji je napušten pred špansku invaziju. U prilog ovome, Alehandro Toledo, prvi andski predsednik Perua, ustoličen je baš ovde.
Osim dramatične lepote same lokacije, izuzetno je i to što se sa Maču Pikčua, u krugu od skoro 360 stepeni, savršeno dobro vidi dolina Urubambe, dok se ni sa jedne tačke iz te doline ne može ni naslutiti postojanje grada tamo „gore". Ipak, opšte rasprostranjeno uverenje je da su Inke jednostavno bile hedonisti, koji su iznad svega voleli dobru lokaciju. Na kraju krajeva, „to je bilo društvo u kome su kuriri u štafetama prelazili po hiljade kilometara od obale (Pacifika), samo da bi imperator u Kusku mogao da jede svežu morsku ribu".

Ostale vestiArhiva