"Alo bre, opet igrate ko p***e!" Koliko li ste puta uzviknuli ovu konstataciju gledajući fudbalsku reprezentaciju Srbije?
Isto je, pretpostavljamo, "grmelo" prostorijom i u nedelju uveče, tokom utakmice sa Portugalom.
"Orlovi" su izgubili u Lisabonu 1:2, čime su šansu za plasman na Evropsko prvenstvo 2016. u Francuskoj sveli na domen teorije.
Mnogo više od poraza boli igra našeg tima u utakmici u kojoj je pobeda bila neophodna, a upućena su tek dva ozbiljna šuta u okvir gola (makazice Nemanje Matića za gol i volej Radosava Petrovića sa 20 metara, oba u drugom poluvremenu). Bole i izjave posle utakmice.
Lažni optimizam u izjavama posle meča, da još nije gotovo i da ćemo se boriti dokle god postoji šansa, vređaju inteligenciju svakog prosečnog navijača Srbije.
Tek jedan bod na kontu "orlova", osvojen u 90. minutu duela sa Jermenijom, najbolje pokazuje kako su srpski fudbaleri igrali u dosadašnjem toku kvalifikacija (utakmicu sa Albanijom nećemo posebno izdvajati, jer "šta bi bilo kad bi bilo" je najgluplji alibi).
Kako onda stići do Francuske?
Najbolje bi bilo biti realan i priznati – nikako, ali i biti pametan, pa se koncentrisati na budućnost i postaviti pitanje kako ne dotaći dno dna (jer gori od Srbije u aktuelnim kvalifikacijama su samo Andora i Gibraltar).
Do sada su krivci bili selektori. Od Radomira Antića i Svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010. na klupi su sedeli Vladimir Petrović, Siniša Mihajlović, Dik Advokat i sada Radovan Ćurčić. Imala je, dakle, Srbija i "trenera od autoriteta" i "trenera sa rezultatima iza sebe", a sada ima skromnog Ćurčića.
I? Ništa.
Bez obzira ko je na klupi, igra je bila neubedljiva, bezopasna, nedovoljno hrabra. Tek povremeno, ali ne u važnim utakmicama, dogodio bi se izuzetak da Srbija dominira i sa lakoćom postiže golove, ali onda bi došao "derbi" i sve bi se brzo vratilo na staro.
Očigledno, nije problem u selektorima. Pomenuti treneri su prethodnih godina u tim pozivali i najbolje i osrednje, pa i zalutale, ali epilog je uvek bio isti.
Problem je, dakle, u igračima i njihovom odnosu prema reprezentaciji. Problem je, zapravo, u sistemu rada Fudbalskog saveza Srbije i onima koji su srpskim fudbalerima iz inostranstva dozvolili da poziv u reprezentaciju doživljavaju kao ekskurziju. Kao vreme za odmor i zabavu. A to nisu selektori jer je, na primer, Mihajlović imao nesuglasice sa pojedinim igračima u prošlosti, ali bez efekta (tu ne mislimo na tvrdoglavo nepozivanje Nemanje Matića).
Tek kada prestanu da se prave foto-galerije sa okupljanja "orlova" koje promovišu najnoviju modu iz gradova širom Evrope, a počne da se priča o tome ko je došao spreman da "stegne zube" i zaigra za reprezentaciju uprkos lakošoj povredi i kada naši fudbaleri budu završavali utakmice odranih nogu od uklizavanja i sa čvorugama od duela sa protivničkim igračima, tek tada će moći ponovo da se priča o plasmanu na neko veliko takmičenje. A i da on izostane, niko neće imati šta da zameri…
Izjave da "još nije gotovo" ovaj put ne piju vodu. U Lisabonu je igrao najbolji sastav koji Srbija ima u ovom trenutku, a on je glatko nadigran od Portugala.
Gotovo je, ali hajde da ovaj put zaista "krenemo ispočetka". Hajde da se igrači pojave na okupljanju kao da im je to prvi put u nacionalnom timu i da su željni dokazivanja. Možda se sa takvim stavom i dogodi čudo, pa se zaista domognemo trećeg mesta u grupi i plasmana u baraž.

O SELEKTORU...
Svako ko je imao priliku da upozna Radovana Ćurčića reći će vam da se radi o skromnom, nenametljivom i prijatnom čoveku. Njegovo postavljanje za selektora prvo je delovalo da će, kao i prethodni put (između Pižona i Mihajlovića), biti samo prelazno rešenje, a kada mu je ukazano puno poverenje mnogi su pomislili da je možda to baš ono što treba našoj reprezentaciji.
Neko ko se neće postavljati iznad igrača, kome nije bitna lična promocija i ko bi mogao da svojom smirenošću olabavi tenziju u timu zbog serije loših rezultata.
Ispostavilo se, međutim, da je Radovan Ćurčić samo još jedna osoba bez uticaja na preplaćene zvezde, koje se u reprezentaciji ponašao kao đaci na ekskurziji. Iskoristili su igrači selektorovu dobrotu za još nekoliko dana odmora u Srbiji i još jednom su podigli pritisak svima koji su gledali utakmicu u Lisabonu nadajući se pobedi "orlova".
Izveo je selektor najbolje igrače koje naša zemlja trenutno ima, a oni su mu se odužili sa svega dva ozbiljna udarca u okvir protivničkog gola u utakmici u kojoj im je pobeda bila neophodna. Nisu to igrači koji zavise strogo od taktike trenera, jer je svaki od njih igrao na svojoj poziciji, pa da se kaže da je trener bio kriv.
Neverovatno je da Aleksandar Mitrović i pored svih problema sa trenerom i novinarima u Belgiji uspeva da postiže golove, a protiv Portugala je imao jedan šut glavom i manje od pet dodira sa loptom. Ili da Dušan Tadić u Sautemptonu pogađa saigrače u trepavice, a protiv Portugala je imao jedan upotrebljiv centaršut. Šta je sa prodorima Ljajića i Markovića? Šta je sa Dušanom Bastom i Aleksandrom Kolarovom?
Jedina Ćurčićeva greška u prvoj takmičarskoj utakmici na klupi Srbije je ta što je posle meča "pokrio" igrače i izjavio da je zadovoljan njihovim zalaganjem, umesto da ih otvoreno kritikuje i možda bar neke natera da se zapitaju kako će igrati idući put…

Ostale vestiArhiva