Nakon što je na junskim izborima prvi put nakon 13 godina njegova Partija pravde i razvoja izgubila apolutnu većinu, Erdogan je uspeo da na svoju stranu pridobije neophodan deo biračkog tela i osvoji komotnih 317 mesta u parlamentu.
Ono što se bitno promenilo u turskoj politici od juna jeste ponovno intenziviranje sukoba sa Radničkom partijom Kurdistana (RPK), čije položaje Turci bombarduju već neko vreme.
Naime, Partija pravde i razvoja predstavila se kao prva linija odbrane Turske od RPK, koja je po mnogima u toj zemlji, neprijatelj broj jedan.
Narod je konstantno plašen pretnjama kako RPK, tako i ISIS-a. Na neki ironičan način, borba Radničke partije Kurdistana pomogla je Erdoganu da se vrati na vlast.
Druga promena ogleda se u Erdoganovom cenkanju sa Evropskom unijom, gde je turski predsednik izborio ubrzanje pregovora o viznoj liberalizaciji sa EU, odleđivanje pregovora o članstvu Turske u Uniji, kao i tri milijarde evra pomoći ukoliko zbrine izbeglice iz Sirije i Iraka i smanji njihovu migraciju u Evropu.
Partije koje su Erdogana koštale većine u junu doživele su pad, i dobile značajno manji broj mesta u parlamentu.
Turski predsednik je igrao na kartu nepremostivih razlika između tri najveće opozicione partije, koje uprkos tome što su na junskim izborima uspele da iščupaju dovoljno glasova, nisu mogle da se dogovore o koaliciji i formiraju vladu, ni sa Erdoganom, ni između sebe.
Gledajući iz ovog ugla, može se reći i da je Erdogan namerno pregovore o koaliciji nakon junskih izbora uveo u ćorsokak, jer jednostavno nije želeo da deli vlast ni sa kim.
U međuvremenu je pet meseci radio na poboljšanju imidža svoje Partije pravde i razvoja, igrajući na uvek pobedničku kartu kada je dobijanje poverenja naroda u pitanju.
Ponovno je počeo da "udara po neprijatelju broj jedan" u vidu Radničke partije Kurdistana, i pritom iskoristio izbegličku krizu da od Evrope izvuče ono što Turska nije uspela u poslednjih 30 godina. Odličan recept za većinu glasova.
Ono što dodatno iznenađuje jeste veliki pad prokurdske Narodne demokratske partije (HDP), koja je od junskih 80 mesta u parlamentu sada dobila samo 59, jedva prešavši cenzus sa 10,8 posto glasova.
Šta je Turska dobila ovim? Pre izbora pred narod su stavljena dva putokaza, jedan ka sistemu približnijem evropskoj demokratiji, i drugi koji naginje ka centralno-azijskoj autokratiji. Odabran je drugi, koji ostavlja prostor za promenu Ustava, nepoštovanje ljudskih prava, medijske slobode i kontrole pravosuđa.

Ostale vestiArhiva