Kada ih neko upita koliko je sati, većina ljudi će pogledati na svoj ručni sat. Međutim, pre nešto više od jednog veka, teško se moglo zamisliti da bi jedan gospodin koji drži do svog ugleda mogao da učini tako nešto. Razlog je jednostavan: nije imao ručni časovnik. Gospoda su tada nosila glomazne i nepraktične džepne satove, sa masivnim lancem koji se protezao preko stomaka i smatrao se važnim statusnim simbolom, piše "Politika".
Časovnici "na narukvici" bili su rezervisani za nežne ženske ruke i smatrali su se više modnim detaljem nego predmetom koji može biti od praktične koristi. Predrasude su išle dotle da su neki čak tvrdili da bi radije obukli suknju nego što bi sat stavili na ruku.
Istoričari nisu sigurni ko se prvi dosetio da mehaničkom satu doda narukvicu i "premesti" ga iz džepa na ruku, kako bi se lakše upotrebljavao.
Većina se slaže da je prvi pravi ručni sat nastao, a gde bi drugde - u Švajcarskoj, u radionici časovničara Žaket-Dro i Leše u Ženevi, 1790. godine. Tokom narednog stoleća žene su časovnike nosile kao nakit, a jedan od najlepših sačuvanih ručnih satova, načinjen od zlata i optočen biserima i smaragdima, pripadao je Napoleonovoj ženi Žozefini i napravljen je 1806. godine. Međutim, ovaj "modni detalj" među Parižankama je postao popularan tek početkom 20. veka.
Ručni sat među muškarcima je ušao u široku upotrebu tek posle velikih ratova. Dok su se gospoda ponosno šetala noseći svoje džepne časovnike, vojnici, kojima su brzina i usklađenost tokom napada bili od presudne važnosti, nisu imali vremena da usred bitke traže sat po džepovima, već su ga kožnim trakama vezivali oko ruke. Smatra se da su se toga prvi dosetili nemački vojnici, krajem 19. veka. U Drugom burskom ratu (1899–1902) britanska vojska je, kako se veruje, pobedila zahvaljujući, pored ostalog, i tome što su njeni vojnici, za razliku od brojčano nadmoćnog neprijatelja, imali ručne satove koji su im omogućili da sinhronizuju pokrete svojih trupa.
Vojnički časovnici stalno su usavršavani. Njihovi brojčanici, koji u početku nisu imali nikakvu zaštitu, prvo su prekriveni staklom, koje je zatim zaštićeno poklopcem od metala sa rupicama.
Ipak, ručne satove su i dalje nosili samo dame i vojnici. U široku upotrebu ušli su tek posle Prvog svetskog rata, kada su se saveznički vojnici vratili kući, donoseći ove časovnike sa sobom, kao "uspomene iz rata".
Prvi ručni sat namenjen isključivo muškarcima napravio je Kartije za jednog brazilskog pilota, a ove časovnike proslavio je Hans Vilsdorf, osnivač kompanije Roleks, koji je mnogo ulagao u njihovu tačnost i pouzdanost, a napravio je i prvi potpuno vodootporan sat.

Ostale vestiArhiva