Malezija je dobila prvog astronauta pre tri godine zahvaljujući tome što je kupila 18 borbe­nih aviona „suhoj“ od Rusije za 900 miliona dolara, a sada se sličan aranžman nudi izgle­da i Hrvatskoj. Kako je nedavno objavila „Slobodna Dalmacija“, Rusija je spremna da snosi troškove obuke i slanja jednog hrvatskog kosmonauta u svemir u okviru takozva­nog vezanog aranžmana za kupovinu eskadrile „migova 29“.

Ponudu je u razgovoru sa novinarom ovog lista izneo Aleksandar Mihejev, zamenik direk­tora najveće ruske državne kompanije za prodaju vojne tehnologije i opreme „Rosoboro­neksport“. Obuka bi trajala dve godine, a trošak bi pokrila ruska strana.

Ova mogućnost je pomalo zatekla Hrvate i bacila ih u kombinatoriku ko bi mogao da bu­de prvi Hrvat u svemiru, ne računajući turiste koji će možda za već nekoliko godina moći da osete bestežinsko stanje po ceni od 200.000 dolara. Obuka i lansiranje profesional­nih astronauta u Rusiji deset puta su skuplji.

Na pitanje da li se u Srbiji razmatra takva mogućnost i odakle bi se regrutovali kandidati za ovu profesiju, iz Ministarstva odbrane poručuju da u Vojsci Srbije nije bilo rasprave o toj temi, i da nemaju potrebu za kadrom tog profila.

Eksperti, međutim, smatraju da bi, ukoliko se jednog dana stvori povoljan ambijent da i Srbi krenu u svemir, bilo logično očekivati da astronauti budu regrutovani iz redova pilota.

– Astronauti se tradicionalno vrbuju među pilotima. Takva je praksa i kod najvećih sila Ru­sije i SAD, mada je u istoriji bilo slučajeva da se u svemir šalju i naučnici. Piloti su, ipak, najpogodniji za ovaj posao zbog psihofizičke spremnosti. Rusija, kao i ranije Sovjetski Savez, i danas često svoje saveznike nagrađuje tako što odškoluje ponekog astronauta, koji se u svojoj zemlji po pravilu izdiže do ranga nacionalnog heroja – ističe Aleksandar Radić, vojni analitičar.

Ako neka zemlja nema „saveznički aranžman“, a želi takvu vrstu međunarodnog prestiža, treba da izdvoji 20 miliona dolara, koliko košta obuka u centru „Jurij Gagarin“. Članice Evropske svemirske agencije (ESA) mogu da pošalju svoje državljane u centar za obuku astronauta u Kelnu, ali za slanje u svemir mogu da se obrate na samo tri adrese: Rusi­ma, Amerikancima ili Kinezima.

Formirana 1975. sa sedištem u Parizu, evropska „kapija ka svemiru“ trenutno ima 18 čla­nica i fazan proces pridruživanja sličan širenju Evropske unije, mada nije povezana sa EU i ima za članice Švajcarsku i Norvešku. Pre godinu dana ESA je predstavila šest no­vih astronauta napravivši selekciju među njih 8.500. Da bi neko konkurisao mora da bu­de državljanin zemlje članice. Međutim, nijedan evropski astronaut ne može u kosmos bez američkog „šatla” ili ruskog „sojuza”. Procene su da bi prvog mogla samostalno da pošalje za šest godina.

Kandidati za Nasinog astronauta moraju biti američki državljani, dok stručnjaci za kori­stan teret (Payloadspecialists) mogu biti i stranci. Ukoliko se za njima ukaže potreba prili­kom misije, predlaže ih Nasa ili strani sponzor. Iako ne potpadaju pod program obuke astronauta, moraju da imaju odgovarajuće obrazovanje, obuku i fizičke kriterijume, piše na sajtu Nase.

Zanimljivo je da i Nasa plaća Rusima ogromne sume za slanje astronauta „sojuzima”, a cena se nedavno udvostručila sa 26,3 na 55,8 miliona dolara po čoveku. Američka sve­mirska agencija planira, naime, da krajem godine pošalje „u penziju“ flotu „šatlova”, a ce­na je kažu porasla zbog toga što će Rusi morati da izgrade nove kapsule za dodatne leto­ve.

Osim što je slanje astronauta pitanje međunarodnog prestiža, takođe budi interesovanje javnosti za nauku. Kada je sa Nasom odleteo prvi Japanac Mamoru Mohri, svemir je u ovoj zemlji počeo da se tretira kao nova granica a astronaut je postalo zanimanje koje de­ca sanjaju. Mohri je svojevremeno morao da pregura 400 časova engleskog, a Kanađa­nin Krist Hadfild isto toliko ruskog. Najveći jezički problem ipak imaju Amerikanci od kojih mnogi nikada nisu učili drugi jezik, a u „sojuzu” su, na primer, sve komande na ruskom.

Svemirske agencije sa pozamašnim budžetima imaju i Iran, Izrael, Indija, Japan, Francu­ska, Ukrajina, a sa nešto skromnijim izdvajanjima Urugvaj, Alžir, Azerbejdžan, Venecuela, Kolumbija,
Ekvador, Tajland, Tunis, Nigerija...

Hrvatska je „odlučila da ima što reći na području istraživa­nja svemira” još 2002. kada je osnovala Hrvatsku svemirsku agenciju. Ipak, bili su pomalo zatečeni predlogom ruske stra­ne, a novinari su odmah krenu­li da traže potencijalne kandi­date za obuku. Pretpostavka je da bi to mogli biti brigadir Ivan Selak, jedini strani pilot koji je u izraelskom avionu leteo iz­nad Izraela, i pukovnik Ivica Ivandić. Ovi venčani kumovi ste­kli su slavu kada su u leto 1992. od JNA oteli dva lovca „mig 21” sa aerodroma Poni­kve, piše hrvatska štampa.

Kosmonauti uglavnom dolaze iz redova pilota borbenih mla­znjaka, a osnovni uslov je iz­vanredno psihofizičko stanje. Ako je reč o posebnim misija­ma kojima je cilj popravljanje modula svemirskih brodova ili naučna istraživanja, može se obučiti i inženjer mašinstva, elektrotehnike, geologije ili meteorologije.

Sudeći po komentarima na hrvatskim sajtovima, građani nisu mnogo oduševljeni idejom da dobiju svog predstavnika u svemiru. „Bilo bi najpametnije da zaboravimo te gluposti sa flotom i avijacijom, to su za nas preskupe igračke, sad nam nisu najveći neprijatelji strane vojske, nego bankari”, prokomentarisao je jedan čitalac na sajtu „Slobodne Dal­macije“.

Ostale vestiArhiva