Vašington, 30. decembra – Zvanična Amerika je pogubljenje Sadama Huseina pozdravila, ali bez iluzija koje su je ispunjavale kad je krenula u ratni pohod na njegov režim. Egzekucija nad čovekom koga je Vašington bar 15 godina doživljavao kao „simbol zla na Bliskom istoku” doživljava se sada više kao logičan ishod dugog duela s „tiraninom” nego kao čin koji može bitno da promeni tekući košmar i u Iraku i oko njega.

Uzdržano zadovoljstvo, bez uobičajene doze optimizma, ispoljilo se i u reagovanju šefa Bele kuće Džordža Buša. U pisanom saopštenju povodom bagdadskog izvršenja smrtne kazne, on je taj čin, u skladu sa svojim tezama, okarakterisao kao „važan trenutak na putu Iraka ka demokratiji koja može da vlada, održi se, brani sebe i postane saveznik u ratu protiv terora”, ali je i priznao da egzekucija „neće okončati nasilje u Iraku”.

Ovakvo reagovanje propraćeno je službenom tvrdnjom da je američki predsednik „spavao na svom ranču u Teksasu” u trenutku pogubljenja čoveka koga je smatrao „najvećom opasnošću po SAD i svet”. Bušovi saradnici kažu i da se on nije budio kad je prispela ta vest iz Bagdada. Uz to je dato objašnjenje da je – „bio upoznat da tamo sve teče svojim tokom”, a da je saopštenje napisao unapred...

Dok je šef države spavao, nacija je zadržala budnost. Glavne televizijske stanice su je prosto zasipale izveštajima iz Bagdada, snimcima stavljanja omče Huseinu, kao i predviđanjima – šta dolazi posle tog vešanja.

Komentatori jednoglasno ističu da je „Sadam, zbog mnogih zločina njegovog režima, zaslužio najtežu kaznu”, ali i izražavaju kritike na račun manjkavosti sudskog postupka, kao i slutnje da bi situacija u Iraku mogla da se dodatno pogorša. Takve zebnje iznose čak i analitičari koji u dokazanim gresima bivšeg iračkog diktatora vide „bar jedno opravdanje za američku invaziju” (proklamovani povod za nju – pretpostavljeno postojanje oružja za masovno uništavanje – pokazao se neopravdanim).

Važniji od pogubljenja bili su – obaranje diktatorskog režima i hapšenje diktatora, ali se ispostavilo da ni to nije donelo projektovani prosperitet Iraku, konstatuju hroničari. Naprotiv, rasplamsao se haos, a građanski rat preti da razori teritorijalni integritet te države i da izazove regionalni sukob uz učešće okolnih zemalja. Istovremeno je i drastično opala podrška i Amerikanaca i međunarodne javnosti Bušu i njegovom timu, tako da se „Operacija dugotrajna sloboda” premetnula u faktor šire destabilizacije, ocenjuju poznavaoci.

Ovde se naširoko podseća na razne Huseinove nepodopštine, a najređe na činjenicu da je njegovo nekadašnje jačanje u dobroj meri bilo „američki proizvod”. Jedan od znalaca ukazuje, tako, da su SAD 1963. podržale povratak Sadama iz egzila i stupanje njegove BAAS partije na vlast, kao i njegov rat (1980–1988.) protiv Irana u kome je onda, kao i sada, odavde viđena opasnost od širenja „islamske revolucije”.

Smrt Sadama Huseina bila bi nekada epohalni događaj za Irak, Bliski istok i svet, ali nije izvesno da je sada važna i za Bagdad, predočava u današnjem uvodniku „Los Anđeles tajms”. „Husein je postao nebitan, i to je jedno od najvažnijih dostignuća rata u Iraku kao jedan od glavnih razloga što se taj rat nastavlja”, zaključuje taj dnevnik. Hoće reći – događaji su prevazišli i uspon i pad pojedinca, kome se mestimično odaje i priznanje što je, makar i diktaturom, održavao kakvu-takvu stabilnost Iraka koji sada razdire „sektaško nasilje”.
Istovremeno, ovdašnji pravnici i humanitarne organizacije izražavaju žaljenje što je diktator pogubljen samo zbog jednog od mnogobrojnih zločina koji mu se stavljaju na teret. Tako, dodaje se, pravda nije zadovoljena u celini, dok s pogubljenim u grob odlaze i mnoge tajne…

Ostale vestiArhiva