Vašington, 18. januara – Rat u Iraku se kao bumerang vratio na svoju startnu lokaciju – Vašington. Na mestu gde je doneta odluka o invaziji, sada se rasplamsava unutrašnji politički sukob oko sudbine te velike američke vojne operacije.

Ovde je praktično otvoren novi – senatorski front. Grupa senatora iz obe glavne stranke juče je najavila da će nastojati da se izglasa rezolucija protivljenja planu predsednika Džordža Buša da u Irak pošalje još 21.500 vojnika. „Nije u nacionalnom interesu SAD da povećava svoj vojni angažman u Iraku” – ističe se u tom nacrtu, kojim se traži, uz ostalo, da se teret rata prenese na snage vlade u Bagdadu a da se američke trupe rasporede pri granicama te zemlje kako bi sprečile „uplitanje suseda”. Poziva, takođe, na pojačane diplomatske napore kako bi se države proširenog Bliskog istoka uključile u međunarodni „izmiriteljski” proces.

Kao pokretači ovakvog postupka, kojim se zaoštrava duel između zakonodavne i izvršne vlasti, predstavili su se demokrate Džozef Bajden i Karl Levin, koji predsedavaju komitetima za spoljne odnose i oružane snage, i republikanac Čak Hejgel. „Učiniću sve što mogu da zaustavim predsednikovu politiku koju smatram opasnom i neodgovornom” – Hejgelove su reči koje su, verovatno, najviše zabolele Buša pošto mu ih je uputio istaknuti član njegove partije.

Uznemiren zbog rastućeg otpora, šef Bele kuće je juče pozvao grupu republikanskih lidera da bi ih ubedio da ne učestvuju u najavljenoj senatskoj akciji. „Na taj sastanak sam otišao i sa njega izašao – zabrinut”, poverio se senator Norm Kolman, a njegov kolega Džordž Vojnovič je dodao „Vašington postu”: „Mislim da smo im (timu Bele kuće) razjasnili kakva je realnost.”

Među demokratama ima pobornika još žešće konfrontacije sa administracijom. Jedna od njih je Hilari Klinton, koja traži da se uputi ultimatum i Bušu i vladi u Bagdadu – da ako misle da im ovdašnji Kongres odobri dodatna sredstva, pokažu rešenost za razoružavanje sektaških milicija, postignu dogovor o raspodeli naftnih prihoda iračkim zajednicama, i sazovu regionalnu mirovnu konferenciju.

Dometi mogućne rezolucije oba doma Kongresa su, međutim, ograničeni. Ne može da obaveže predsednika, ukazuje se. Ali, može da pojača pritisak na njega i da ga dovede u poziciju da se nađe politički prilično usamljen, pogotovu ako mu strateški kurs ostane bez podrške povećeg broja njegovih republikanaca.

Poneko ga, ipak, javno brani. „Rezolucija je najgori mogućni potez jer trupama poručuje da se u njih veruje, ali da će izgubiti rat” – kaže republikanski senator Lindsi Grejam.

Šira javnost sve odlučnije osporava Bušovu strategiju. Istraživanja u SAD pokazuju da se većina protivi slanju pojačanja na front, a ispitivanja mnjenja u Iraku govore da većina tamo želi da Amerikanci ubrzo odu kući. U anketi Galupa i „Ju-Es-Ej tudeja”, 61 odsto ispitanika izjasnilo se u prilog kongresnoj rezoluciji protiv Bušovog plana za slanje pojačanja u Irak.
Predsednik je dosad više puta ponovio da ankete ne mogu da utiču na njega. Ali, ovoga puta one podržavaju senatore, čiji raznovrstan uticaj ni Bela kuća ne može da ospori.

Ostale vestiArhiva