Nedavno samoubistvo vodnika Tomice Stankovića u vranjskoj kasarni samo je jedan od 52 tragična slučaja koji su se u prethodnih nekoliko godina dogodili u vojsci.

Studija Vojnomedicinske akademije, koja je rađena od 1998. godine, pokušala je da odgonetne zbog čega se događaju samoubistva u vojsci i kakvi su profili ličnosti onih koji su podigli ruku na sebe.

U ovoj studiji takvi vojnici opisuju se kao ljudi većinom prosečne ili natprosečne inteligencije, bez sopstvenog uvida u destruktivnost čina na koji su se rešili. Ne postoji, međutim, tehnika, kako kaže načelnik Klinike za psihijatriju na VMA dr Miroslav Radovanović, kojom bi bilo koji psiholog ili starešina mogao unapred da odredi ko je od vojnika ili starešina spreman da izvrši samoubistvo.

- Ti vojnici nisu pripadali rizičnoj kategoriji vojnika. Nisu duševni bolesnici, uviđavni su prema okolini, kontrolišu se, ali agresiju usmeravaju ka sebi. Ne žale se ni na šta, niti ulaze u sukobe. Ne čine ništa da isprazne bes i agresiju iz sebe. Oni će, međutim, pre da se odluče na samoubistvo nego da zaplaču pred drugima ili se požale. I malo je simptoma koji ukazuju na to da se s njima nešto događa - kaže Radovanović.

On podseća da su u udžbenicima psihijatrije navedeni simptomi koji ukazaju na samoubilačke namere, ali da su oni u praksi retko izrazito vidljivi.

- Na samoubistvo se odlučuju osobe koje su dugo trpele, bile pod nekim unutrašnjim pritiskom i sagorevale u sebi, a za okolinu su ostali neprimetni - kaže Radovanović.

Međutim, profesor Bora Kuzmanović sa Katedre za socijalnu psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu smatra da dobar stručnjak uvek može da prepozna znake suicida.

- Svakako je reč o propustu vojske ukoliko na početku nisu uočeni neki signali ili ukoliko kasnije u jedinici promena ponašanja vojnika nije dobro praćena. Dovoljno je da se neko odjednom ućuti, promeni ponašanje, da bi psiholog reagovao i pozvao vojnika na razgovor - kaže dr Kuzmanović.

Većina vojnih analitičara smatra da su ove tragedije odraz lošeg stanja u obuci i organizaciji rada u vojsci, slabe motivacije starešina, odnosa društva prema vojsci, ali i posledica ratne i političke zloupotrebe vojske.

Analize VMA govore da su vojnici koji su izvršili samoubistvo izvršavali svoje zadatke besprekorno, da nisu bili psihijatrijski slučajevi, da su na selekciji bili odlični. Na testovima pri regrutaciji zabeležen je njihov visok koeficijent inteligencije, visok nivo ambicija i očekivanja. Bili su često rangirani u boljoj kategoriji.

Na samoubistvo se odlučuju najčešće mladići od 20 do 25 godina, i taj problem, objašnjava Radovanović, spada pod globalno pitanje suicida adolescencije.

Na pitanje šta čine trupni psiholozi i starešine, dr Radovanović odgovara:

- Svaki starešina i psiholog plaši se samoubistva vojnika do fobije. Svaka jedinica ima jednog starešinu i psihologa i svaku promenu registruje. Ukoliko psiholog konstatuje da je reč o ozbiljnijim promenama, vojnik se upućuje na ispitivanje - kaže Radovanović, dodajući da ne postoji model koji bi ukazao na to ko je od njih potencijalni ubica i da je to jednostavno crna kutija i za psihijatriju.

Ostale vestiArhiva