Zabrinjava činjenica da je govor mržnje sve prisutniji u Narodnoj skupštini Srbije, a kulminirao je ispadom Zorana Krasića, poslanika SRS, koji je sa skupštinske govornice ministarku poljoprivrede Ivanu Dulić-Marković i njenu porodicu nazvao “ustašama”. Pravne mere i pravovremene sankcije protiv ovakvih fašistoidnih istupa su nužne ali ne i dovoljne - kaže za “Dnevnik” profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Jovica Trkulja, odgovarajući na pitanje da li izostanak pravnih i pravovremenih kazni za govor mržnje doprinosi da se on ponavlja i postaje sasvim “normalan” u Srbiji.

- Bojim se da netolerancija i govor mržnje postaju sasvim “normalni” načini političkog opštenja u ovoj državi. NJihov moto je: “Mrzim, dakle postojim”. Kod nas preovlađuju elementi nedemokratske, primitivne, patrijarhalne i plemenske kulture, koja se kao žig utisnula u sve segmente političkog života. Otuda su borbenost, rigidnost i revanšizam zamena za demokratske pregovore. To sužava mogućnost za toleranciju i dijalog između različitih političkih orijentacija. U skladu s borbeno-balkanskom tradicijom, dijalog se kod nas shvata kao ratni rekvizit – traži se i napada najslabija strana oponenta i na njoj zasnova prednost i snaga vlastite pozicije.

Da li nas govor mržnje vuče unazad i ko je taj u Srbiji ko treba da kaže “dosta” svima koji za njim posežu?
- Deo srpske političke elite na čelu sa SRS, točak istorije nastoji da vrati u devedesete godine 20. veka, te da narod, u smislu „etnos“ (a ne „građanin“ i „demos“) postanu determinanta političkih procesa. Oni ponovo teže tome da ljudska prava i slobode zamene pravima i slobodama nacije, da rast nacionalne moći plate slabljenjem čoveka pojedinca. Oni bi da, po Miloševićevom receptu, svoju političku nedoraslost nadoknade gusarskom veštinom oslobađanja od napasti pacova. Naime, svoj koliko-toliko snošljivi život na brodu oni ostvaruju tako što izdvoje nekoliko pacova koje muče glađu i žeđu, da bi ih zatim, izgladnele i podivljale, vratili među svoju sabraću. Tada nastupa rat između pacova, njihovo izbezumljeno kidisanje i međusobno uništavanje. Drugim rečima, oni pokušavaju da ponovo oslobode iz boce duh šovinističke mržnje, da Hobsovo prirodno stanje, u kojem je čovek čoveku vuk, ovde inoviraju stanjem u kojem je narod narodu vuk.

Nedavno se navršilo tri godine od usvajanja Zakona o lustraciji, niko nije lustriran, a Komisija niti se sastaje, niti ima predsednika. Znači li to da u Srbiji nema onih koje treba lustrirati, ili je izostala volja da se to uradi onako kako je urađeno u drugim zemljama bivšeg socijalizma?
- Tačno je da se oni koji su bili najljući protivnici lustracije ne libe da s lakoćom lustriraju svoje političke protivnike i na scenu vrate stare, “proverene” Miloševićeve kadrove. Na srpskoj političkoj sceni sve je više proverenih Miloševićevih (anti)heroja, koji su u njegovom režimu bili zaduženi za blaćenje, proizvodnju bljuvotina i besprimerne napade na političke neistomišljenike. NJihova se “moralna tarifa” merila basnoslovnim ciframa. Ti isti nastavljaju danas po starom, dok tobože nastrojeni političari, legalisti, branioci ljudskih prava i tzv. nezavisni mediji, ne samo da im se ne suprotstavljaju, već cinično i pervezno uživaju u svemu tome.

Otuda nije nimalo slučajno što je Zakon o lustraciji, tri godine od stupanja na snagu, ostao mrtvo slovo na papiru. Štaviše, nakon izbora 2003. i ustoličenja Koštuničine restauracije, na delu je odlučan raskid, ali ne s miloševićevskom prošlošću, već s lustracijom kao metodom savladavanja zla autoritarne prošlosti. Mere diskvalifikacije zbog kršenja ljudskih prava koje su do sada primenjivane u Srbiji nisu imale lustracionu prirodu, već revanšističku. Srbija je spremna za revanšizam i političke obračune, ali ne i za lustraciju - udaljavanje s javnih funkcija onih koji su grubo kršili ljudska prava. Na delu su kontinuitet i restauracija, institucionalna i personalna, ranijeg autoritarnog režima, koji ne mogu doprineti formiranju odluke da se u vidu postupka diskvalifikacije - još manje lustracije - otvori pitanje savladavanja zla autoritarne prošlosti.

Za razliku od bivših realsocijalističkih zemalja (Češke, Mađarske, Poljske, Slovačke i drugih), u Srbiji ni dosovska, ni Koštuničina politička elita, nisu spremne da se suoče s pitanjima otvaranja dosijea tajnih službi, lustracije, denacionalizacije, iz prostog razloga što bi time sekli granu na kojoj sede. Ne ispuštaju im se poluge i mehanizmi brozovsko-miloševićeve autoritarne vladavine.

Nakon što je Srbija postala samostalna država, pitanje novog ustava se nametnulo kao neopohodno da bi građani znali u kakvoj i kolikoj državi zapravo žive. Hoće li srpski političari uspeti da se dogovore o ustavu?
- Po mojoj proceni - veoma teško. Jer, u Srbiji već 15 godina nema primarnog konsenzusa o osnovnim načelima zajednice koja bi se izrazila u ustavu. Osnovna pitanja su otvorena: karakter države, građanska ili nacionalna, oblik državnog uređenja, oblik vladavine, pitanje teritorije, stanovništva, suverenosti. Na žalost, većina nacrta ustava polazi od prećutne pretpostavke postojanja bazičnog konsenzusa, kojeg, zapravo, nema. Uz to, treba imati u vidu i tragičnu činjenicu da, kao nekad Miloševićevi, i dosovski i aktuelni vlastodržci nisu spremni da vlast vrše u okviru ustava, da svoju vlast stave u okvire i granice prava.

Šta učiniti na putu ka novom ustavu?
- U savremenoj teoriji ne postoji pouzdan teorijsko-metodološki i kategorijalni aparat pomoću kojeg bismo mogli utvrditi optimalni državni model za konkretne uslove Srbije. Otuda će izbor između ponuđenih nacrta ustavne reforme biti determinisan prvenstveno odnosom političkih snaga u zemlji. U takvoj situaciji, preostaje nam izbor između najmanje nepovoljnog rešenja koje bi izbeglo reprizu već viđene tragedije koju smo doživeli s Ustavom od 1990, te ostavilo mogućnost da buduća rešenja, u srećnijim okolnostima, budu povoljnija sa stanovišta egzistencijalnih nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda i svih građana Srbije.

Otpočinjanje odgovornog, demokratskog i stručnog dijaloga između legitimnih subjekata Srbije bio bi prvi korak u dobrom pravcu. U tom dijalogu o novom ustavu valjalo bi poći od sledeća četiri pitanja: prvo, postoje li danas pretpostavke za demokratski ustav Srbije, drugo, na koji način, kojim sredstvima i s kojim akterima je moguće doći do demokratskog konsenzusa, treće, koji su to putevi formulisanja revizionog postupka, i četvrto, koji su osnovni sadržaji demokratskog ustava Srbije?

Pitanje Kosova kao šok budućnosti

Pred Srbijom je, tvrde analitičari, najteže razdoblje od njenog postanka do danas, jer koliko sutra treba da bude spremna da prihvati rešenje kosovskog pitanja. Imaju li srpski političari i građani dovoljan kapacitet za to rešenje, ma kakvo ono bilo?
- Budući da oni to “kosovsko pitanje” poimaju na iracionalno-mitskoj i emotivnoj ravni, a ne realpolitičkoj i međunarodnopravnoj, mislim da ni građani Srbije, a političari još manje, nemaju kapacitet da prihvate rešenje o budućnosti Kosova. Stoga će predstojeći šok budućnosti biti izuzetno težak i bolan, spram kojeg će otcepljenje Crne Gore biti dodir anđeoskih krila.

Ostale vestiArhiva