Rezultatski debakl na januarskom prvenstvu Evrope u Švajcarskoj i sramne igre oko meča sa Hrvatskom, na istom takmičenju, nastavljaju da uzimaju danak. Taman što je uzleteo na SP u Tunisu prošle godine, ovdašnji muški rukomet ponovo je, pod teretom pomenutog posrnuća i višegodišnjeg haosa, nerada, klubašenja i politikantstva u rukometnoj organizaciji, pao na niske grane. Baraž porazi od Češke ostavili su Šterbika i ekipu bez učešća na šampionatu sveta 2007. ali i šanse da se preko Nemačke dokopaju Pekinga i Olimpijskih igara 2008. godine.
- Osećam se jako bedno i bezvredno u ovom trenutku. Ne mogu da budem srećan kada znam da nas neće biti na tim velikim takmičenjima. Uprkos silnoj želji da odemo na njih. Kao i ostali igrači, došao sam sa velikim motivom na pripreme, za dobro našeg rukometa prešao preko svoje reči i odlučio da se vratim u reprezentaciju, žrtvovao svoje vreme i lične planove. Nije mi bilo žao. Hteo sam najbolje, a ispalo je najgore. Ne samo da nismo uspeli nadoknaditi minus iz prve utakmice, već su nas Česi i u revanšu potpuno nadigrali i još ubedljivije porazili - vidno je rezigniran golman Danijel Šarić, koji je u odsustvu Šterbika, u Brnu, izneo teret čuvanja naše mreže.


Ko je kriv za novonastali vakum u nastupima na velikim takmičenjima?
- Izgleda da smo pre ili kasnije morali platiti ceh hroničnim problemima u našem rukometu, koji su svoju kulminaciju doživeli u rezultatskoj katastrofi u Švajcarskoj, otvorenim sukobima na relaciji igrači - selektor i trvenjima u savezima, koji su usledili posle Evropskog prvenstva. Ponadali smo se, ipak, da ćemo se, zajedničkim snagama, izdići iznad situacije. Nije nam pošlo za rukom. Neko će reći, nema veze, nije nam prvi put, život ide dalje. Tačno, ali dužni smo javnosti objasniti šta se, zbog čega i koga desilo. Niko nema pravo da spušta glavu, pere ruke, beži ili se pravi "Toša". Odgovornost je kolektivna i moraju je svi snositi. Svako mora da plati račun za svoj (ne)rad. Od najstarijeg do najmlađeg igrača, preko trenera do ljudi iz Saveza. Ili obrnutim redom, jer uvek su neposredni proizvođači bili oni koji su izvlačili najdeblji kraj. Tek onda bi trebalo praviti radikalne rezove, o kojima se uveliko priča po kuloarima. Ne mogu se stvari pokrenuti sa mrtve tačke, a da prethodno ne budu raščišćene neke stvari. U suprotnom, novi selektor i igrači doživeće ono što su mnoge prethodne genearcije. Niko se nikada nije pitao zašto reprezentivci koji nose svoje ekipe, igraju najbolje lige, finala najjačih takmičenja i osvajaju trofeje, kada dodju u državni tim ne liče na sebe. Čim se desi neki neuspeh, ljudi brže-bolje budu proterani. I tako u krug.


Nastupi kadeta Nenadića, Šešuma, Markovića i Marjanca u Brnu trebalo bi da budu nagoveštaj velike smene generacija. Koliko bi to bio pametan potez?
- Oduvek su najbolje prolazile ekipe čiji je sastav miks iskusnih i talentovanih igrača u naletu. Kod nas se, međutim, stalno preti smenama generacija. Kao da stariji smetaju mlađima, i obrnuto. Ne znam da li ću biti potreban budućem savezu i selektoru, ali budite sigurni da ću se prvi povući ako mi se kaže da smetam, da bilo koga ili bilo šta kočim. Momentalno ću im se skloniti s puta - tvrdi sjajni golman na privremenom radu u španskom Ademar Leonu.

Ostale vestiArhiva