Kad me je pitao da li sam mu uzeo sat, Joksimoviću sam odbrusio: ‘Alo, bre, nije ti to ta tvoja šminka, pa da mi tražiš da ti je vratim!’
Koju bi dobru ribu odabrao za duet? Možda Karamelu!
Marina Ceci piše dobre pesme jer je imala buran život, Karleuši jer je ribetina, Samardžiću zbog zanimljive prošlosti… A šta da napiše nekom Baji?
Krajem osamdesetih, kad je rock’n’roll konačno izgubio bitku sa novokomponovanom narodnom muzikom, na sceni se pojavio mali, simpatični, ćelavi urbani Rom. Srca publike osvojio je plešući disko uz svoje turbo foršpile, ali i srceparajućim baladama koje su danas istorija kafanske subkulture. Njegova životna priča počinje na Dorćolu, kraju Beograda poznatom kao ‘akademija za mangupe’. U kafiću gde je proveo mladost i danas provodi slobodno vreme, daleko od kamera, reflektora…

Čini se da u poslednje vreme u širokom luku zaobilaziš medije. Jesi li se umorio od televizije?
Dugo nisam ništa novo snimio, pa ne vidim potrebu za preteranim medijskim eksponiranjem. Ne volim da se cimam bez razloga. Ipak, Alimpićku (Jelena Bačić- Alimpić prim. aut.) ne mogu da eskiviram. Nas dvoje sarađujemo već deset godina, pa ne bi bilo fer da je ispalim.

Doživljavaš li sebe kao zvezdu?
Ma, kakvi! Sebe nisam doživljavao kao zvezdu ni kad sam bio na vrhuncu slave, a kamoli sad kad mi se bliži penzija. Bio sam jedno vreme, recimo, najveća zvezda u Jugoslaviji. Niko nije mogao da mi priđe, imao sam solistički koncert pred 30.000 ljudi na “Sajmu”. Bio sam kao Majkl Džekson! Ali, nikad nisam svoje prijatelje i drugove promenio. To su se ove mlađe generacije istripovale da su neke zvezde, pa ih ljudi često ismevaju zbog toga. Nisu zvezde za Srbiju, nego za zapad.

Gde sti ovih dana, nema te u Beogradu?
Uglavnom tezgarim. Sinoć sam bio u Bijeljini, a pre toga u Cirihu, Nikšiću i Podgorici.
Svuda me ima i dobro je dok je tako.

Nakon nastupa u Podgorici, tamošnji mediji su objavili kako si svaku strofu zalio viskijem?
Zalivam i sada, dok dajem intervju, pa šta?! Nisu otkrili ništa novo. Alkohol je manje-više sastavni deo posla i nisam jedini koji ga konzumira, dok ostali to vešto kriju. Retki su oni koji ponesu čašu sa sobom na scenu. Ako je meni dobro, publici će biti još bolje.

U kakvim si odnosima sa Željkom Joksimovićem?
Nas dvojica smo uvek bili ok.

Zar si prešao preko optužbe da si mu na proslavi menadžera Baneta Obradovića ukrao sat?
Ma, to je bio nesporazum. Novine su tu priču naduvale. Željko i ja smo drugovi sto godina.

Šta se te noći zaista desilo?
U neko doba došli su trubači i ja sam skinuo sat sa ruke, a skinuo ga je i on. Ona njegova devojka ili šta mu je već, sklonila je njegovu čuku u torbicu. Željko to nije video, pa me je pitao da li sam mu ga ja možda uzeo. Odgovorio sam odrečno i to je bilo sve.

Zar ga nisi psovao pominjući pudrijeru?
Kad mi je ponovio da mu vratim sat, shvatio sam da je ozbiljan. Pao mi je mrak na oči i odbrusio sam mu: ‘Alo, bre, nije ti to ta tvoja šminka, pa da mi tražiš da ti je vratim!’ Na tome se završio nesporazum. Opet ponavljam, nas dvojica smo super prijatelji, mada ne znam šta mu je to trebalo.

Ostale vestiArhiva