Sve što ima veze s njegovim odrastanjem, vezano je za Zemun. Voja Nedeljković smatra da je imao sreću da bude treća generacija Zemunaca u porodici. Iako sebe ne smatra lokal patriotom, kao i svi sa one strane Dunava, voli da izgovori rečenicu „Beograd ima tu sreću da je odmah pored Zemuna". Kaže da je njegovo detinjstvo počelo 1963. kada je rođen, a završilo se tek pre tri godine kada je dobio sina.
Mada je bio jedinac, tvrdi da nije bio razmažen, ali ne može da se požali na taj period kada je bio lep, sladak i umiven.
Igrao se na Karađorđevom trgu, pored hotela „Jugoslavija", sve do restorana „Šaran". S drugarima je vozio skejt, obožavao fudbal, pa čak, iako je bio sitne građe, igrao je košarku.
- Hotel „Jugoslavija" nam je bio naročito zanimljiv jer su u njemu često odsedali fudbaleri koje smo strpljivo čekali ispred ulaza da dobijemo autogram. Naročito 1976. u vreme EP u fudbalu koje se održavalo u Beogradu. U „Jugi" su bili smešteni naši i Nemci. Nekima danas imena kao što su Franc Bekenbauer i Bernd Helcenbajn ne znače ništa, a mi smo bili u stanju da čekamo satima da se dokopamo njihovih potpisa. Jedan drug je, ne znam kako, došao do nekih kopački. Nismo znali čijih, ali smo shvatili da su prevelike, pa smo ih bacili. Ko zna, da smo ih sačuvali mogli bismo da ih prodamo danas na nekoj aukciji - seća se Voja.
Ono što neće nikada zaboraviti jeste dan kada su vagoni ispali iz šina u ulici Prva pruga koja razdvaja Zemun od Novog Beograda. U vagonima se prevozilo vino koje se prosulo na sve strane, a Voja i njegova družina ceo dan su bili na licu mesta. Bilo im je zanimljivo da gledaju uviđaj, da se provlače ispod traka iako ih je policija jurila. Tako su zaboravili da je odavno trebalo da budu kod kuće. Naravno, Voja je morao da snosi sankcije i tada je od mame dobio jedne od onih batina koje se pamte celog života. Inače, mama je bila ta koja ga je nagrađivala za uspehe i kažnjavala za neuspehe, tata je bio neutralan i nije bio jedan od onih očeva koji su izvlačili kaiš.
U petom razredu napravio je još jednu glupost. Falsifikovao je mamin potpis.
- To su oni papiri koje razredna šalje roditeljima kada dobijete lošu ocenu. Nisam ga pokazao mami, već sam sam potpisao, ali pošto sa 11 godina niko nije vičan u takvim prevarama, nastavnica me lako otkrila. Kada me je pitala šta imam da kažem na to, shvatio sam da sam se uvalio u glupost iz koje ne mogu da se izvučem. Rekao sam da sve što mogu da kažem u svoju odbranu jeste da sam kriv - seća se Voja.
Nikada nije bio vođa u društvu i nije mu uspevalo da zavodi devojčice. Kaže, taktika mu je upalila tek u 19-oj. Bio je stidljiv, ali je umeo da „deluje" iz drugog plana. Posebna uspomena su mu porodična putovanja. Mama, tata i on sednu u auto i pravac na more u Hrvatsku ili Sloveniju, a onda obavezno obilazak gradova po Italiji. Firencu i Veneciju znao je kao svoj džep, a mama i danas negde čuva stotinak „burago" autića, koje je obavezno kupovao na putovanjima.

Ostale vestiArhiva