Dok druge države organizovano rade na građenju pobedničkog mentaliteta čak i kad nemaju mnogo šta da slave, ovde se radije gusla o gubicima. Ta vrsta marketinga je naš domaći specijalitet.
Ne zaboravimo da je i Miloševićev uspon počeo veličanstvenom proslavom šesto godina od poraza u kosovskom boju, poraza koji je doneo pet vekova ropstva.
Naši vlastodršci će rado kukati kako smo eto opet izgubili medijski rat sa svetom, mada im taj svet uopšte i nije bio ciljna grupa. Suštinski, njih je samo zanimala slika koju će poslati domaćoj javnosti, koalicionim partnerima i budućim biračima na lokalnim izborima. Imajući to u vidu, jedini „medijski rat“ koji oni vode je ovde, na domaćem terenu, i ne bih rekla da ga gube, naprotiv, a to vidimo po izborima na kojima radikali uporno uvećavaju glasove, ponajviše zato što oni koji bi trebalo da su im protivnici (tzv. demokratski blok) ili im se ne suprotstavljaju ili ih otvoreno i organizovano podržavaju.
Ovakva slika nam svakako mnogo više šteti nego što nam koriste pobede tenisera. Ovde se i inače neguje taj mit da će svetski državnici promeniti svoj odnos čim vide kakve tenisere mi imamo. Po istoj logici, mogli bismo reći da nas neke zemlje ne vole jer su njihovi teniseri izgubili u meču s našima. Da bismo potrli onu sliku divljanja nad nedužnim zgradama i radnjama, moralo bi svih osam miliona stanovnika da budu teniski šampioni, pa da možda neko kaže kako smo teniska, a ne divljačka nacija.
Neredi su mogli da se očekuju. Ne samo da su ih organizatori mitinga mogli pretpostaviti, nego su i dosledno podsticali „opšte narodno ispoljavanje pravednog gneva“. Pa mesecima smo bombardovani spotovima i bilbordima „ne damo Kosovo“. Premijer je objasnio da je po pravu da na štetu odgovaramo štetom, ministri i popovi da je uništavanje tuđe imovine mala nadoknada za uništavanje države... da ne prepričavam ono što svi znamo. Tako je stvoreno javno mnjenje da je ne samo dozvoljeno nego i poželjno agresivno ispoljiti gnev, a za slučaj da „narod“ zakaže na zadatku, organizovane su jurišne grupe za koje su čak probali da zabrane upotrebu termina „huligani“.
Znate, imidž države je kao i imidž jedne osobe. Imate ljude koji vole da ih drugi doživljavaju kao silnike, kojima nije važno da ih drugi vide u najlepšem svetlu, da budu prihvaćeni u društvu... Problem je samo kad takvi ljudi dobiju mogućnost da upravljaju zemljom i da je predstavljaju, a to se nama dešava.

Ostale vestiArhiva