Vašington, 30. marta – Američki predsednik Džordž Buš ubrzano menja navike: što mu je bliži odlazak iz Bele kuće to mu svet izgleda miliji. Putovanja po inostranstvu, s kojim je veći deo od gotovo dva svoja mandata proveo u prepucavanjima, toliko su učestala da konkurišu njegovim omiljenim rekreativnim odlascima na ranč u Teksasu.
Kao da želi da, bar donekle, nadoknadi propušteno u proteklih sedam i nešto godina, da se bolje upozna sa svetom, u kome je jednostranim potezima povećao nerazumevanja i podozrenja. Nastoji, dodaju analitičari, da učestalim „prekomorskim izletima” sebi olakša povlačenje iz Bele kuće, da ublaži svoju nepopularnost i među sunarodnicima i izvan SAD.
Sutra upravo počinje turneju po Evropi, na kojoj su mu centralna odredišta samit NATO u Bukureštu, 3. aprila, i dolazak 6. aprila u Soči na razgovore s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. U oba slučaja pokušaće da popravi što je, u međuvremenu, pokvario.
Jer, podsećaju hroničari, startovao je 2001. opštom međunarodnom podrškom, posle atentata otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, za borbu protiv terorizma, u čemu su bili angažovani i zapadni saveznici i Moskva, da bi se dosad prilično promenili odnosi Vašingtona sa obe te partnerske strane. U najkraćem: u NATO su se ispostavili raskoli i oko učešća na avganistanskom frontu i oko tempa proširenja Alijanse, dok su s Rusijom veze višestruko poremećene, od sporenja oko američkog „raketnog štita” i Kosmeta, takođe suprotstavljenih procena o ukupnom odnosu snaga i uticaja na globalna kretanja, što obuhvata i neslaganja o širenju NATO.
Izglađivanja nisu na vidiku, bar ne brza toliko da Buš bitno popravi svoj vrlo nizak rejting i kod kuće i napolju. Svet prihvata da se lančano i prigodno oprašta s Bušom, iz dva razloga: 1. da potvrdi interes za veći međunarodni sklad i 2. da izrazi nadu da će „sve biti drugačije i bolje” s novim liderom supersile.
I ovde i drugde, naime, prevladava mišljenje da odnosi unutar Amerike i između nje i sveta odavno nisu bili tako mnogo i tako „bespotrebno” pogoršani ili istumbani, kao u mandatima „teksaškog kauboja i naftaša”. Lom je počeo jednostranim, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, napadom na Irak, uz ovdašnje pretpostavke koje su se pokazale netačnim, da bi do danas dogurao do vanredno povećanog unutrašnjeg i spoljnog političkog nepoverenja, širenja oružanih konflikata na „proširenom Bliskom istoku”, dramatičnog poskupljenja goriva i hrane, kao i finansijskih potresa globalnih razmera…
S Bušom su stvari postale toliko loše, da ni njegov naslednik, a možda ni naslednik tog naslednika, neće moći da ih popravi, procenjuju i pojedini ovdašnji globalisti. Možda mu pridaju previše značaja: zastranio jeste, ali se svet menjao i mimo njega. Ojačavale su, na različite načine, pozicije najvećih američkih globalnih konkurenata: direktnih – kao što su Rusija i Kina, i potencijalnih – kao što je saveznička Evropska unija. Nije izvesno, pri tom, ni da li bi nova ličnost za kormilom supersile bila zaista dovoljno jaka i spremna da prihvati „nove realnosti” i napravi pomak od sadašnjeg vašingtonskog kursa, koji i većina anketiranih Amerikanaca ocenjuje kao „pogrešan”. Istraživači poručuju da bi Evropljani, na primer, najradije izglasali Baraka Obamu. Jer, uz ostalo, što dosad nije imao priliku da „zabrlja” kao stranačka mu, demokratska, rivalka Hilari Klinton (posebno izmišljanjem snajperske vatre prilikom njenog dolaska u Tuzlu pre 12 godina), a i što se najodlučnije suprotstavlja nastavku rata u Iraku, za čije se produžavanje „do naše pobede” zalaže republikanski kandidat Džon Mekejn. Ovaj poslednji je, doduše, nedavnim govorom da „Amerika treba da uzme u obzir mišljenja saveznika” ali i najavio oštriji pristup Rusiji, koji je prikazivača u „Njujork tajmsu” asocirao na „retoriku Hladnog rata”.
Primetna je, pri tom, Bušova orijentacija ka odredištima starog i novog Istoka. Na samitu u Bukureštu će insistirati da se u NATO prime Hrvatska (koju će potom i posetiti), Makedonija i Albanija, a da se „otvore perspektive” za učlanjenje i Gruzije i Ukrajine (koju, po programu, takođe treba da poseti). Pomenuto „otvaranje perspektiva” tumači se kao odstupanje od prethodnog stava za „učlanjenje u Alijansu” zbog niza upozorenja pristiglih iz Rusije, ali i od Evropljana, pre svega Nemačke, da „ne treba provocirati Moskvu”.
Predviđeno je i Bušovo prisustvo na Letnjoj olimpijadi u Pekingu, s kojim želi da održi solidne veze, uprkos primedbama upućenim tamošnjim vlastima zbog postupaka prema demonstrantima na Tibetu. Zašto? Jedan od odgovora glasi: zato što je Kina jedan od najvećih posednika obveznica državnog duga SAD i verovatno najveći snabdevač Amerikanaca jevtinom robom čime se ovde pospešuje socijalni mir.
Buš bi, čini se, da svojim nizom turneja „obuhvati svet”. Planirao je da dođe i na samite EU, juna, u Sloveniji, i Azijsko-pacifičke ekonomske kooperacije (APEK) u Peruu, krajem novembra. Tom drugom prilikom, međutim, već će se znati njegov naslednik. Taj će, ma ko bio, nastojati da se, u većoj ili manjoj meri, otarasi zaostavštine prethodnika koji sada diplomatskom ofanzivom pokušava da olakša svoj odlazak s vlasti…

Ostale vestiArhiva