Mongolija, ogromna zemlja sa malo ljudi u centralnoazijskom bespuću, stišnjena između samo dva suseda, Rusije i Kine, iznenada je u vestima, posle skoro dve decenije koje je provela u medijskom zaboravu.
Povod za iznenadni publicitet je posleizborni zaplet: biranje novog sastava nacionalnog parlamenta u nedelju je proteklo mirno, ali je brojanje praćeno optužbama za izbornu prevaru, da bi se nezadovoljstvo prekjuče izlilo i na ulice glavnog grada, Ulan Batora. Na meti je bilo sedište nezvaničnog izbornog pobednika, Mongolske narodne revolucionarne partije (MPRP), iste one koja je zemljom vladala od 1924, kada je, uz pomoć Sovjetskog Saveza, tamo uspostavljen komunistički režim, koji je pao kad i instočnoevropski pandani – 1990.
Partija nije međutim menjala svoju firmu: prihvatila je demokratska pravila i pobeđivala na tri od četiri (ne računajući najnovije) izborna izjašnjavanja. Dobila je, prema preliminarnim rezultatima, i peto: procene kažu da će u skupštini od 76 mesta imati udobnu većinu od 43 poslanika.
Ali sa tim se ne slaže glavni rival, Demokratska partija, čije su pristalice u prvi mah osporavale ishod na samo dva izborna mesta, da bi zatim počeli da tvrde kako su neregularnosti bile sveopšte. Pristalice su se okupile u centru glavnog grada i glavna meta njihovog gneva bilo je sedište MPRP-a koje je zapaljeno i opljačkano. Intervenisala je policija i bilans je oko hiljadu privedenih, stotinu povređenih i petoro poginulih.
Šef države, koji u mongolskom polupredsedničkom sistemu ima i izvršna ovlašćenja, proglasio je preksinoć vanredno stanje koje je, u nadi da će se strasti smiriti, oročeno na četiri dana.
Obećana je i zvanična istraga o izbornim manipulacijama, a konfuziji je doprinela i promena izbornog sistema, prelazak sa većinskog na proporcionalni, čija pravila mnogi nisu razumeli.
Od ovih izbora se očekivala stabilizacija političkih prilika, posle delikatne situacije koju su doneli izbori iz 2004, kada je MPRP imao samo jednog poslanika više. A nova vlada bi, kako je najavljivano, trebalo da donese neke veoma važne odluke, koje bi ubrzale mongolsku ekonomsku tranziciju i donekle popravile njen status jedne od najsiromašnijih zemalja Azije.
Oko tri miliona Mongola živi na teritoriji od 1,5 miliona kvadratnih kilometara (prostor 20 puta veći od Srbije), na kojoj su nepregledne stepe i pustinje. Gotovo polovina Mongola zato još živi na tradicionalan način: kao nomadi koji svoje jurte (šatorske domove) sele u potrazi za novim pašnjacima za svoja stada.
Bolji život za njih – i za sve druge – najavljivali su im, tokom predizborne kampanje, političari: jedni su obećali da će, ako njihova partija pobedi, svaki građanin dobiti svotu od oko 800 dolara, a drugi – duplo više.
Nije tajna odakle bi te pare došle. Sledeća vlada treba naime da usvoji nova pravila za eksploataciju rudnih bogatstava zemlje – bakra, zlata i uglja – koja su među najvećima na svetu (samo zalihe bakra u pustinji Gobi se procenjuju na 38 milijardi dolara). U igri su dva velika giganta u rudnom biznisu: kanadski Ajvanho majns i Rio Tinto.
Mongolska dilema je da li država treba da zadrži svoje učešće u biznisu eksploatacije, ili da sve prepusti strancima. Bivši komunisti su za prvu varijantu, a demokrate za drugu. Eksploatacija bakra bi inače trebalo da počne već ove godine, uz investiciju od oko tri milijarde dolara.
To bi Mongoliji omogućilo da donekle olabavi svoju zavisnost od Rusije i Kine: od jednog suseda uvozi 95 odsto celokupne energije, dok drugi kupuje 70 odsto njenog izvoza. Mongolija inače u spoljnoj politici nastoji da osnaži i veze sa „trećim susedima”, Japanom i Amerikom (stotinu njenih vojnika pomaže u američkoj okupaciji Iraka).
Eksploatacija rudnih bogatstava mogla bi, prema nekim procenama, da mongolski bruto nacionalni proizvod (sada oko četiri milijarde dolara) uveća čak za 30 odsto. To bi Mongolima omogućilo da osnaže svoje nacionalno samopouzdanje i identitet, koji se od 1990. naovamo, ne oslanja na Marksa i Lenjina, nego na nacionalnog heroja iz daleke prošlosti – Džingis-kana, čije je carstvo u 13. veku dopiralo sve do naših krajeva, do Mađarske.
Džingis-kan je danas sveprisutan: njegovo ime i lik su na gotovo svim proizvodima, od tekstila, preko automobila, do piva. I razume se, ne nedostaju mu obožavaoci.

Ostale vestiArhiva