Kapitalizam u svojoj najnovijoj, neoliberalnoj košuljici ima mnoga lica i nesumnjivo (mnogo) ružno naličje. Iako podseća na virus imperijalizma, on to nije, jer je bezličan. Pandemičan. Mutira, ali ne prilagođava se. Toliko je moćan da se sve drugo mora prilagođavati njemu. Ne može se locirati, svuda je oko nas, ali u njega se može upreti, naročito (srednjim) prstom. Što je najgore, dotle se doguralo da se ladno može upotrebita pošalica – kapitalizam više nije ideologija, kapitalizam je način života.

Ostavljajući po strani sve ove natuknice o velikoj slici, EXIT teatar iz Zagreba (Hrvatska), tačnije Natašu Lušetić (tekst, koncept i režija) i Damira Klemenića (tekst), u predstavi “Egomanija” zanimalo je kako se taj omasovljeni i zahuktali oblik uređenja onog što bi trebalo da bude najnovije, najmodernije, “najnaprednije” ljudsko društvo, brine o istim tim ljudima, odnosno kako bilo koji, bilo čiji (svi su dobrodošli) ego biva uključen u čitavu tu priču. Kako se kapitalizam događa iznutra. Šta se desi egu, i kako sve to izgleda.

Savet za svaku priliku u staro vreme davala je religija. Zato kapitalizam gaji pregršt insitucija, zakona, potrebnih za sreću svih jedinica i ne čudi što se imperativu “religije” kapitalizma, novcu, daju božanski atributi, medijatisani svud unaokolo. Da ne bi uzalud trošili municiju na reklame (za)bačene u spoljni svet, “egomani” idu unutra, ciljaju na živu individuu.

Dobro je što za svoj scenski nastup biraju “Ti si taj!” seminarski model piramidalnih preduzetnika, jer to je mesto gde Ruka mije nižnje svoje. Na najbanalnije eksplicitan način. “LJudski zbrčk” se čas posla zaludi rastom, projekcijama zarade i dobitka kao boljitka, a jednom kad zagrize udicu “ego korporacije” dotuče se split skrinom, lukom, ingejdžmentom, partijima, brejnstormingom, after aurom... Posle toga problem porodice, bližnjih, gladi, ratova, postaje odlična poslovna prilika, a “stajling” prava ljiga.

Sve što je potrebno da se nađe nova mušterija, kako igrajući voditelje “kratkog kursa uspeha i sreće” lepo pokazuju Nataša Lušetić i Damir Klemenić, jeste odelo, kompjuter (“prozor u svet”, preciznije jednu od njegovih slikovitih projekcija), “žvaka” i – osmeh. Za pozorišne mušterije, kreatori i izvođači su odabrali neposrednost, komunikativnost, montipajtonovski distancirajući humor, brz ritam, multipliciranje uloga, nešto pesme (My Way), plesa (La Vida Loka), svetlosne i video intervencije. Koliko su efektno “odradili” svoje svedoči i odlična reakcija publike. Još samo kad bi sve bilo šala...

Ostale vestiArhiva