Svaki drugi ishod meča u utorak ostavio bi ih iza Italije (posle jučerašnje pobede nad Vikinzima lidera A grupe) i Šveđana (imaju jedan trijumf), odnosno prilike da (od)brane kontinentalno srebro iz 2007.
Kao i protiv „azura“, ekipi selektora Krčmarevića nedostajao je klasičan špic, čovek kojem je davanje golova osnovni posao, a kako je (posle povređivanja Đorđevića) jedini pravi napadač u našem timu Veljović šansu dobio tek u finišu susreta, u bezuspešnim pokušajima probijanja protivničke zadnje linije smenjivala se vezna trojka Sulejmani, Tošić, Milinković. Maksimalno ofanzivna postavka igre ni Kačarevo besomučno trčanje i ubacivanje iz drugog plana, ulazak oporavljenog prodornog Obradovića na mesto levog beka i Tomićev debi u drugom poluvremenu nisu dali željeni efekat. Srbija jeste imala terensku dominaciju nad, kontrama posvećenoj, Belorusiji, ne i konkretne akcije, završni pas i opasne šuteve. Sve se svodilo na zakasnele reakcije, mlake udarce, mestimično dobre centaršuteve koje nije imao ko da prihvati i pretnje iz prekida. Koliko su (samo) borbeni srpski fudbaleri bili slabi protiv tvrdih, ali još jalovijih vršnjaka iz bivše sovjetske republike potvrđuje činjenica da je gol Češinovskog svega dva puta bio ozbiljnije ugrožen. Nažalost, čuvar beloruske mreže prisebno je Tošićev udarac u 15. minutu skrenuo u korner, dok je Pejčinovićeva lopta sa samo dva metra (80) završila preko prečke, pa će jedan od favorita turnira morati u poslednjem kolu da vadi „kestenje iz vatre“.
Ako taj popravni ne uspe jedna od najtalentovanijih i već sada najskupljih generacija srpskog fudbala prekinuće niz od tri evropska polufinala svojih prethodnika.

Ostale vestiArhiva