Najznačajnija posledica pada Berlinskog zida za Aziju bila je ta što je s padom komunizma u oblikovanju međunarodnog poretka ekonomska moć preuzela primat od vojne. Iskreno govoreći, brzi ekonomski uspon zabeležen je i tokom „industrijske revolucije“ i u periodu nakon Drugog svetskog rata.
Još jedan bitan događaj iz 1989. bio je masakr prodemokratskih demonstranata na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Da hladni rat nije bio okončan, Zapad ne bi dopustio da Kina prođe nekažnjeno zbog svih tih ubistava. Umesto toga, Zapad je usvojio pragmatični pristup, izbegavajući da uvede trgovinske sankcije i pomažući Kini da se integriše u svetsku ekonomiju i međunarodne institucije kroz liberalizaciju uticaja stranih investicija i trgovine. Da su SAD i njihovi saveznici težili pristupu kojim bi akcenat stavili na sankcije, kao što je to bio slučaj s Kubom i Mjanmarom, rezultat bi bio manje prosperitetna i manje otvorena Kina, koja bi mogla da postane pretnja po stabilnost.
Kina za izuzetni ekonomski uspeh, koji se ogleda u najvećem trgovinskom suficitu na svetu, najvećim rezervama stranih valuta, i najvećoj proizvodnji čelika, zapravo treba da zahvali odluci Zapada da ne podrži uvođenje trgovinskih sankcija zvaničnom Pekingu nakon masakra na Tjenanmenu.
Uspon Indije kao ekonomskog džina takođe ima veze sa događajima koji su usledili nakon 1989. Indija je vršila robnu razmenu sa Sovjetskim Savezom i njegovim komunističkim saveznicima u Istočnoj Evropi. Kada se Istočni blok raspao, Indija je bila prinuđena da za uvoz plaća obilnim kešom. To je brzo smanjilo njene skromne rezerve stranih valuta, što je dovelo do ozbiljne finansijske krize 1991, zbog čega je Indija bila primorana da započne radikalne ekonomske reforme kojima je postavljena osnova za njen ekonomski uspon.
U širem smislu, simboličnim porazom marksizma 1989. azijskim zemljama, uključujući Kinu i Indiju, omogućeno je da neskriveno teže kapitalističkoj politici. U geopolitičkom smislu uspesi ostvareni nakon 1989. premašili su granice Zapada. Iznenadna propast Sovjetskog Saveza predstavljala je stratešku blagodet za Aziju, budući da je uklonjena preteća imperija, dok je Kini otvoren put da brzo ostvaruje svoje interese na globalnom nivou. Ruski gubitak 1990-ih postao je kineski dobitak.
Naravno, nisu svi događaji koji su usledili nakon 1989. bili pozitivni. Tako na primer fenomen zemalja u propadanju, koje najviše ugrožavaju bezbednost na azijskom kontinentu, predstavlja direktnu posledicu okončanja hladnog rata. Dok je hladni rat bio u jeku, slabe države su dobijale podršku od jednog ili drugog bloka. Međutim, s nestankom Sovjetskog Saveza SAD su prestale da igraju tu igru.
To je rezultiralo time što su 1990-ih iznenada pojavile disfunkcionalne zemlje ili države koje propadaju, koje su predstavljale pretnju po regionalnu i međunarodnu bezbednost jer su postale dom pirata (Somalija) ili terorista (Pakistan i Avganistan) ili zato što su prkosile svetskim normama (Severna Koreja i Iran). Azija ima više ljudskih gubitaka zbog uspona međunarodnog terorizma nego ijedan drugi region.
Štaviše, dve decenije nakon pada Berlinskog zida došlo je do zastoja u širenju demokratije. Dok je hladni rat jenjavao između 1988. i 1990, prodemokratski protesti besneli su daleko od istočne Evrope, što je rezultiralo rušenjem diktature u različitim zemljama kao što su Indonezija, Južna Koreja, Tajvan i Čile. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, čak se Rusija iznedrila kao mogući kandidat za demokratske reforme.
Međutim, iako je padom totalitarnih ili autoritarnih režima izmenjena svetska ravnoteža moći u korist demokratskih snaga, nisu svi prodemokratski pokreti bili uspešni. Osim toga, potonje „obojene revolucije“ u državama poput Ukrajine rezultirale su samo većom opreznošću među preživelim autoritarnim režimima, navevši ih da sprovedu mere kojima će se suprotstaviti inicijativama za demokratizaciju koje su pobuđene od spolja. Dvadeset godina nakon pada komunizma, autoritarni kapitalizam se predstavio kao najveći takmac širenju demokratskih vrednosti.

Ostale vestiArhiva