Amerikanci su juče imali dva razloga za veselje, ali su jednodušno iskoristili samo jedan: kvalifikovanje svoje reprezentacije među 16 najuspešnijih na Svetskom fudbalskom prvenstvu. Zasluženo diskvalifikovanje generala Stenlija Mekristala s položaja komandanta oružanih snaga u Avganistanu ocenjeno je, međutim, polemično i kao primena pravila demokratije i kao događaj koji potvrđuje nesklade u odnosima između civilnih i oružanih snaga.

Mekristal se „zaigrao”, naime, i osporio jedan od osnovnih principa demokratije – kontrolu izabranih političkih predstavnika nad armijom. Posprdnim rečnikom (za šta se dockan javno izvinio) omalovažio je i visoke domaće funkcionere (i francuskog diplomatu) i nacionalnu strategiju na spoljnom „bojištu od vitalnog nacionalnog interesa”, zbog čega mu je Bela kuća pokazala „crveni karton”. Smenjen je, ukratko, zato što je kao ratni golgeter, koji selektorsku strategiju i timsku igru konkretizuje „cepanjem mreže” protivnika, umislio da svoju efikasnost može da iskazuje i autogolovima, to jest kritikom na račun vrhovne, civilne, komande. I time da pokaže kako bi on, kao vođa vojnih operacija, mogao da bude znatno efikasniji kad vlada ne bi „sputavala” njegov pucački potencijal.

Na političke omeđenosti (mahom proistekle iz opreza evropskih saveznika) žalio se i svojevremeni komandant NATO-a, američki general Vesli Klark, prilikom bombardovanja SRJ u proleće 1999. Da njih nije bilo, pričao je, on bi brže ostvario postavljeni cilj, da bi ubrzo posle takvih prebacivanja bio poslat u penziju.

Mekristalov „slučaj” podstakao je, međutim, preispitivanja Amerikanaca ne samo o smislu rata u Avganistanu, čiju svrsishodnost anketirana većina osporava, nego i o strateškoj konkurentnosti unutar sopstvenog nacionalnog bića. Nije li politika SAD previše militarizovana, a američka vojska previše politizovana, pitanja su koja dobijaju upadljiv publicitet.

Oružane snage povećavaju uticaj u pojačano militarizovanom američkom društvu, konstatuje bostonski ekspert Endru Basevik. Hroničari tome u prilog iznose podatke da se vojni izdaci SAD približavaju sumi od 1.000 milijardi dolara godišnje, potiskujući svote za diplomatiju i pomoć inostranstvu, i da se upravo imenovani naslednik Mekristala u Avganistanu, general Dejvid Petreus, pominje kao mogućni kandidat republikanske opozicije na izborima (2012) za kormilara Bele kuće (protiv demokrate Obame koji mu je poverio novu, operativno najvažniju, bojnu dužnost).

Ključna stvar u smeni Mekristala je sudbina temeljca demokratije, civilna kontrola nad armijom, naglašava nedeljnik „Njuzvik”. Nedopustivo je da oficiri javno kritikuju ili ismevaju političare i predstavnike saveznika, smatra i dnevnik „Volstrit džornal”.

Omalovažavanje američkih političara, kako je to učinio Mekristal u intervjuu njujorškom magazinu „Roling stoun”, predstavlja neku vrstu (pokušaja) puča na američki način, ocenjuje londonski „Gardijan”. Ne radi se, dodaje britanski list, o nečemu što bi bilo nalik donedavnim neprestanim strepnjama u Turskoj da će doživeti državni udar ili sličnim bojaznima u pojedinim prestonicama zapadne Afrike, ali ukazuje na potrebu da se „generali stave pod kontrolu”.

Analitičari podsećaju da je jedan od preduslova za demokratizaciju zemalja u tranziciji upravo civilna demokratska kontrola nad oružanim snagama, a što se sada delimično ispostavlja i kao problem glavnom protagonisti takvog kursa – Vašingtonu. Ne samo da je u Americi militarizovana politika, nego je i njena vojska prilično politizovana, ističe u „Los Anđeles tajmsu” Brus Akerman, profesor prava na Univerzitetu Jejl. Do 1976. su se više od polovine oficira izjašnjavali kao vanpartijci, navodi autor, da bi se čak više od 60 odsto pitomaca vojne akademije Vest point 2004. deklarisali kao republikanci (čiji je predstavnik, Džordž Buš mlađi, te godine reizabran za šefa države).

U istoriji Amerike bilo je više primera smenjivanja vođa ratnih operacija zbog pokušaja da se oni ispostave kao konkurenti donosiocima političkih odluka. Često je Vašington, u hladnom ratu, i podržavao vojne režime, pogotovu u Latinskoj Americi, kao branu „crvenoj (komunističkoj) opasnosti”. Da bi sada „crvene kartone” delio, prilično često, svojim armijskim igračima kao „unutrašnjopolitičkim otpadnicima”.

Odluka Obame da smeni Mekristala pozdravljenja je u „raznobojnim” medijima kao potez kojim se učvršćuje poredak nadležnosti, ko je ko i šta je šta. A koji nadmašuje i nedoumice oko rata u Avganistanu i osporavanja aktuelnog šefa Bele kuće kao „laika” koji nije služio vojni rok. I sve u skladu i sa izrekom da je „rat suviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima”...

Ostale vestiArhiva