Ulazim u luksuznu kancelariju vlasnika Kurira. Očekivala sam nekog... drugog. Očekivala sam crne cipele i bele čarape, nekog novopečenog, nadobudnog. Dočekuje me, pa, kul lik. Fin neki čovek, staložen, mlad. Takvi me uvek vrte oko prsta. Tu je i urednik. Ufff! Dižem gard. Znam sebe, toga se i bojim. „Jelena, šta pijete? Mi pijemo viski.“ Ne znaju oni da ja posle jedne čašice krećem u osvajanje redakcije. Gerilski stil. Zato ne pijem. „Za mene koka-kola.“ Trep-trep okicama. Fake smile. U tome sam nenadmašna. „Gospodo, da pređemo na stvar, da vam ne oduzimam vreme (odneće mi pauk kola, mislim u sebi, pijem sok i bežim). Tu sam da vam kažem kako je meni dosta svega. Umorila sam se. Majka sam dvoje dece, udata žena, imam već 32 godine (prekrštam noge i shvatam da mi je haljinica prekratka za trenutni izliv savesti, a štikle previsoke da skočim i trkom pobegnem od blama).
Vreme je da me, ono, pustite da dišem. Ne mogu više da se plašim jutra, jer tad uzimam Kurir u ruke. Počela sam da se plašim sopstvenog lika u novinama. VREME JE DA SE BAVIM UZGAJANJEM BAŠTENSKOG CVEĆA I UŽIVAM U MIRU PENZIJE; KOJU NIKAD NEĆU IMATI.
I onda - wake up slap. „Jelena, vama je možda dosta, ali MI VAS NIKADA NEĆEMO PUSTITI. Kurir će o vama svakako pisati.“ Osećam kako se lepim za kožnu fotelju. Trep-trep. Da li sad da uključim JK faktor ili da ćutim? Ćutim! „Mi za vas imamo jedan poslovni predlog. Želimo da za nas pišete kolumnu.“ WHO, ME!? Ne, ne, ne, neeeeee.... ha ha haaaaa..... Tražim u njihovom izrazu lica znak da je to samo vic. Ali oni su mrtvi ozbiljni. „Gospodo, to će za mene biti pogubno. Pa to je kao da narkomanu dajete drogu! Otvorićete Pandorinu kutiju, neće nas spasti nijedan advokat, mito i korupcija! Ako ja pišem, vi ste ga najebali (s oproštenjem, trep-trep).“ „Mi hoćemo da vi pišete bez cenzure. Šta god želite.“ Šta god želim?! (ovi nisu svesni...) Mister Hajd mi u glavi šapuće: KAŽI DA, KAŽI DAAAAAA, doktor Džekil je doživeo moždani udar od trenutne neopisive moći - KOLUMNA! Yes! Trudim se da budem kul, ali me odaje to što sam zalepljena za prokletu fotelju. Još se malo nećkam, filozofiram. „Pa okej, mogu da probam.“ (Čuj DA PROBAM, u trenu tri kolumne pišem.) Rukujemo se. Odlepljujem se i odlazim. Vozim i razmišljam zašto bi Srbija čitala ono što imam da napišem? HHMMMM... da stavim na papir razloge:
- Zato što sam najlepša i najbolja pevačica
- Zato što neki tako ne misle
- Zato što mi je polni organ mozak
- Zato što drugima nije
- Zato što sam plavuša s velikim grudima
- Zato što je to odlična kamuflaža
- Zato što ću pisati najbolje kolumne
- Zato što će me neki zbog toga još više mrzeti
- Zato što ću Srbiji konačno pokazati svoje pravo lice
- Zato što će se Srbija zbog toga iznova zaljubiti u mene.
Strahovita je gužva, ali ne hajem.Vozim i pevušim čuvenu temu iz filma „Evita“: Deep in my heart I’m concealing ,Things that I’m longing to say, Scared to confess what I’m feeling, Frightened you’ll slip away... You must love me. Obećavam da hoćete.

Ostale vestiArhiva