Slaven Bilić (43) je uzdržani optimista uoči sledećih kvalifikacija za učešće na fudbalskom šampionatu sveta u Brazilu (2014). U toj grupi će se, kako je nedavno žrebom odlučeno u Rio de Žaneiru, od jeseni sledeće godine boriti Hrvatska, Srbija, Belgija, Škotska, Makedonija i Vels. Bilić je u Hrvatskoj igrao za Hajduk, u Nemačkoj za Karlsrue (kapiten), a u Engleskoj za Vest Hem i Everton. U Splitu je završio pravni fakultet, a obrazovanje je proširio znanjem engleskog, nemačkog i italijanskog jezika.

Razveden je. U braku s Andrijanom ima sina Lea (14) i ćerku Alani (8).

Da li ste zadovoljni žrebom u Riju?

Fudbalske kvalifikacije evropskih ekipa za kontinentalno i svetsko prvenstvo su najteže takmičenje na planeti. Posebno kad se zna da samo prvi sigurno ide dalje. A sastav naše grupe je takav da svako svakoga može da pobedi. Znači nije moglo teže. Mi sada jesmo favoriti na papiru, po rejtingu. Ali, da li ćemo to i ostati?

Koliko je optimizam Vaša odlika?

Po prirodi svog bića sam veliki optimista, čak sam to uvek više nego realista. I to ne samo u sportu, već u svim životnim odnosima, pa, normalno, i u ovoj situaciji.

Da li ste se o svemu dogovorili sa predsednikom saveza?

Vlatko Marković je moj poslodavac s kojim se dogovaram o svemu što mi je potrebno za nesmetan rad. Ali, u poslu imam apsolutnu autonomiju. To da imam potpunu slobodu u radu bio je moj jedini uslov za rad na položaju selektora.

Šta Vam je najvažnije u dogovoru?

Data reč je za mene jača od zakona. Ali, živimo u takvim vremenima da je za svaki dogovor potreban i pisani akt. Jer, kod nas se često dobrota i poštenje doživljavaju kao mana, a ne kao vrlina. Ali, ne bojim se pisane reči. Uvek poštujem sve što se dogovorim.

Koliko Vam nedostaje Prosinečki?

Robi mi, pre svega, fali kao prijatelj. Mi smo i kao igrači, od prve utakmice u državnom timu, bili „cimeri”. Posle toga sam ga, kao selektor, uključio u rad s reprezentacijom. A i sad, otkako je u Crvenoj zvezdi, često se čujemo. Mi smo prijatelji kojima su se, zasad, razišli poslovi.

Koga znate od srpskih sportista i umetnika?

Malo ih poznajem lično, ali indirektno znam sve. Poznajem Dejana Stankovića i Nemanju Vidića, koji je nedavno napravio fenomenalan gest. Moj sin Leo navija za Mančester junajted i Vidić mu je za rođendan poslao dres! Volim da gledam mečeve Novaka Đokovića koji je ove sezone zadivio svet. A kad je muzika u pitanju slušam Balaševića, Bajagu, Čorbu...

Kako reagujete posle utakmica?

Vrata reprezentacije su uvek otvorena. Neko ulazi, a neko izlazi. Nijedna pobeda nije bez mana. Ali, moja generalna politika je da štitim igrače, jer ih najbolje poznajem. Nekoga kritikujem u četiri oka, a nekoga ispred ekipe. Veoma vodim računa i o emocijama.

Koliko Vam je važan mentalitet igrača?

Veoma. Svaki pojedinac ima svoje obeležje i svi oni čine mentalitet nacije koji je značajan za svaku zajednicu. Zato mi je važno da u odnosu sa mnom ne ostanu zatvorene školjke. Jer, svako zatvaranje u sebe, i u najmanjoj zajednici, pa i u braku, ne vodi ka progresu.

Šta Vam je važno u procesu formiranja tima?

Igrači moraju da budu uvereni da nas ono što radimo odvodi na put uspeha. Tada me slušaju i slede. Isto tako moraju da znaju da nema ništa bez velike borbe, brzine kretanja i sprovođenja svih dogovora. Kad se steknu te navike, a navika je druga priroda, onda do izražaja dolaze njihove individualne vrednosti: proboj, dribling, šut...

Kako postupate sa zvezdama van igre?

Upravo zvezde, odnosno najbolji, često preuzimaju odgovornost na terenu, a od njih tražim da to čine i kad su u odelu. Tražim da se nametnu ostalima, pogotovo mlađima. Jer zvezde moraju da budu primer za ugled.

Da li primenjujete muziku u radu?

Volim muziku i bavim se njome. Svirao sam na gitari u „Neveri” (nevreme na moru), a sad u „Ravbau 2”. Ali, muziku u radu nisam koristio. Doduše, bio sam u kontaktu s čovekom koji u Engleskoj studira uticaj muzike na sve ljudske delatnosti. Ali, nismo se još ni o čemu dogovorili.

Selektor ste, sedište saveza je u Zagrebu, a Vi ne živite tamo.

Živim na relaciji Split–Zagreb, ali Split je grad u kome sam bacio sidro za sva vremena. U njemu sam se rodio, u njemu žive moja deca, moji rođaci, prijatelji. Tu se osećam najbolje. Mogu da odem i na kraj sveta, ali uvek ću se vratiti u Split.

Ostale vestiArhiva