Libije je dospela na korak bliže raspadu, pošto su plemenske vođe i lideri silnih milicija proglasili "poluautonomiju" istočnog dela države, Kijernake, koja se proteže od Sirta, preko Bengazija, pa sve do egipatske granice.
Na skupu u Bengaziju imenovano je i posebno veće, koji će nadalje upravljati ovim regionom, u kojem se nalazi gro libijske nafte. Nafta, naravno, nije navedena na listi razloga zbog kojih Kijernaka mora da se delimično osamostali, već glavni razlog predstavlja "višedecenijsko zapostavljanje" ovog regiona.
Nove libijske vlasti, takođe naravno, su ustale protiv federalizacije, strahujući od mogućeg raspada države, koja ionako na jedvite jade izlazi na kraj sa plemenskim previranjima šriom zemlje, eskalacijom radikalnog islamizma i osvetničkim obračunima rivalskih milicija.
U deklaraciji, čije je usvajanje burno pozdravljeno u Bengaziju, navodi se da Kijernaka "bira federalni sistem". Na čelo ove "poluautonomije" imenovan je Ahmed al Zubair, koji je rekao da će se zalagati za poštovanje ljudskih prava, kao i da će spoljnu politiku prepustiti Tripoliju.
Suštinski, plemenski lideri i komandanti milicija su vratili "sat unazad" i reaktivirali ustavne amandmane izbrisane pre šezdesetak godina, prema kojima je Libija bila podeljena na tri države - Tripolitaniju, Kijernaku i Fezan.

Ostale vestiArhiva