Pomešana osećanja straha, sreće i neizvesnosti muče ovih dana sve buduće prvake, ali još više i pojedine roditelje koji se brinu kako će se njihov mezimac snaći u novom okruženju kada za koji dan prvi put sedne u školsku klupu.

„Videćeš, ti kad kreneš u školu, nećeš se ti meni više samo igrati!”, najgora je pretnja koju roditelji mogu da upute svom mezimcu. Ovakve izjave, upozoravaju stručnjaci, bude u detetu negativno raspoloženje prema školi i pre nego što kroči u učionicu.

– Polazak deteta u prvi razred radostan je događaj za svaku porodicu i to ne bi trebalo da se zaboravi – naglašava Sonja Žarković, predsednica Pedagoškog društva Srbije.

Greše majke i očevi koji smatraju da im je dovoljno mesec ili dva da pripreme dete za školske obaveze. Prema mišljenju stručnjaka, pre polaska u prvi razred mališani bi trebalo da imaju ustaljene i razvijene higijenske i radne navike: pranje ruku, samostalni odlazak u toalet, oblačenje, vezivanje pertli… Roditeljima je najlakše da ih kroz igru nauče tome.

Nije dobro deliti decu

Najmlađi bi, preporučuju pedagozi, trebalo da imaju svoju sobu ili bilo kakav radni kutak u kojem bi svakodnevno provodili određeno vreme, bilo da rešavaju zadatke ili se igraju. Sonja Žarković naglašava da je neophodno razvijati samostalnost kod najmlađih i govoriti im: „Hajde, sada ti meni pokaži kako si naučio da sređuješ svoju sobu” ili „Hajde, sada ti mene odvedi do tvoje škole”.

– Priprema za školu traje godinama i ne mora da uključuje učenje slova i brojeva. Ali, ako je dete zainteresovano za to pre polaska u školu, njegovu radoznalost ne bi trebalo sputavati. Nasuprot tome, stariji ne bi smeli prisiljavati decu da po svaku cenu nauče da čitaju i pišu – naglasila je naša sagovornica.

Kako će se dete prilagoditi na obrazovnu ustanovu zavisi i od dočeka. Učiteljice beogradske OŠ „Banović Strahinja” prvi prisni kontakt s budućim đacima uspostavljaju pišući im pisma dobrodošlice. Na taj način razbijaju sliku o školi kao strogoj ustanovi sa hladnim i nepristupačnim nastavnicima. Najmlađi đaci bi od prvog dana trebalo da osete da su najvažniji i da im se vreme u školi učini što prijatnijim i lepšim. Roditelji mogu deci da prepričavaju svoje uspomene iz škole, anegdote, da pričaju o svojim drugovima i uspesima.

Sonja Žarković naglašava da nije dobro deliti decu na odlične, vrlo dobre ili dobre đake, kao i da je neophodno podsticanje njihovih vrlina. Roditelji koji nisu zadovoljni svojom decom često ih porede s drugima što deluje pogubno po psihu najmlađih.

Šok za srednjoškolce

I Vesna Krnjajić-Mitrović, psiholog Dečjeg kulturnog centra, naglašava da bi dete trebalo podsticati da radi ono što mu dobro ide. Za mališane je najvažnije samopouzdanje, ali i poverenje u učiteljicu za koju se emotivno vezuju, jer ona predstavlja zamenu za roditeljsku figuru.

– Odrasli ne bi trebalo da pred detetom govore loše o učiteljici i trebalo bi da smanje svoja očekivanja. Postoje i agresivni roditelji koji, na primer, popravljaju đačke crteže kao da se takmiče sa decom, identifikuju se sa njima i njihove neuspehe doživljavaju kao sopstvene što je velika greška – objašnjava Vesna Krnjajić-Mitrović.

Osim đaka prvaka, početkom septembra velika promena očekuje i najmlađe srednjoškolce. Često bivši odlični osnovci u toku prvog meseca nastavka školovanja dobiju tri, četiri slabe ocene. To je šok za njihovu psihu, pa počinju da preispituju sebe.

Ukoliko nemaju radne navike i nisu naučili da uče, kako smatra Žarkovićeva, krivi su njihovi profesori iz osnovne škole, a ne oni. Prvih mesec dana ne bi trebalo ocenjivati decu, jer njihovo prilagođavanje na novu sredinu traje celo prvo polugodište. Ima i profesora koji već prvog časa proveravaju dečje znanje, a časove počinju rečenicom: „Znam da u osnovnoj školi niste ništa radili, ali sada ćete morati da okrenete novi list”. Pri tome, prema rečima naše sagovornice, nisu svesni da vređaju i proveravaju kolege iz osnovnih škola, a ne đake.

Deca koja su do tada sebe smatrala uspešnom dolaze u raskorak sa sobom. U tim trenucima, umesto pomoći od roditelja dobijaju kritike što ih dodatno uznemirava.

Atakom na profesiju smatra se i rečenica koju prosvetari upućuju đacima: „Srednja škola nije obavezna kao osnovna”. Sonja Žarković naglašava da niko ne bi smeo da uskraćuje deci pravo na učenje, jer ono je obavezno i traje ceo život.

Ostale vestiArhiva