BEOGRAD - Tog četvrtog avgusta '95. išćero me je iz kuće Dudakovićev peti korpus na Stari grad. Bila sam sa troje đece. Mala je imala 12 godina, stariji sin 16, a mlađi pet. Preplašeni smo bili, a imalo nas je oko 100 civila, mnogo ranjenih, i još oko 1.000 vojnika. Od deset ujutru do pet popodne ni vode, ni hrane, ništa nismo imali - seća se Zuhara Kovačević iz zaseoka Ćatići, kod Pećigrada u Zapadnoj Bosni, dana kada su snage Petog korpusa Armije BiH, koje je predvodio Atif Dudaković ubile pregovarače Fikreta Abdića, u prisustvu predstavnika UN.

Zuhara nam je objasnila da su najpre, u kafiću "Man", stotinak metara od mesta gde su oni saterani, propali pregovori Dudakovića i Abdićevih izaslanika: Besima Muhamedagića Zenge, Hakije Begenevića i Džehve Muhamedegić, koja je bila medicinska sestra. Potom su se Zenga i Džehva vratili međ' civile.

- Sedela sam sa Besimom pred jednom kućom kad ga je Dudak zovno da se preda i da preda vojsku. Svojim ušima sam čula kad mu je Besim reko, na motorolu, da će se predati, da bi izvuko civile i ranjenike prema Velikoj Kladuši. Dudak je ovim rečima reko: "Neću ništa da čekam! Ako se ne predate u roku od pet minuta ispaliću granatu i do poslednjeg čoveka pobiću na Starom gradu". Besim je tad zaplako - prepričava Zuhara reči koje će pamtiti dok je živa.

Pet minuta kasnije obistinile su se Dudakovićeve pretnje.
- Opalila je granata. Ranila me je u nogu, a mog malog Denisa u bubrege. Čula sam ga kad je vikno: "Aj, mama, mene ubiše." Zaplakala sam, moje djete je palo, bilo je skoro prepolovljeno oko struka. Oko sebe sam vidjela meso, ruke, noge, glave. Bilo ih je i po meni. Sedam ih je poginulo, a samo Besimovo telo se znalo, ostali su bili raskomadani - priča majka, koja je dugo zatim učila svoje dete da hoda i koje i danas ima teške zdravstvene probleme.

Potom su Dudakovićeve snage ušle u džamiju. Pokupile su ranjenike i odvezle u Cazin. Vojsku su, isto, pokupili i odveli u Bihać. Ostali su u stanici milicije, koju su zauzeli, dali izjave, pa pušteni kući.
- Dok su nas vozili u bolnicu, skupile su se njihove žene, na Jusinom putu, i kamenovale nas. Operisali su me gore, ležala sam pet dana. Onda je došo jedan vojnik i tražio da dam izjavu da je Fikret Abdić bacio granatu. Rekla sam mu da neću, jer znam da je to uradio Dudaković - završila je svoju ispovest žena, koja je samo želela da se mirno bavi poljoprivredom na svom imanju i da živi normalno.

ŽELELA JE SAMO DA ŽIVI NORMALNO

Zuhara je iz bolnice otpuštena kao da nije čovek.
- Nisu mi dali para ni za kartu, da se prebacim do kuće. Naišo je neki šofer i s njim došla do kuće. Pre tri godine, kad sam ga srela, dala sam mu deset maraka, ko zahvalnost - priča Zuhara.
A i kad je došla kući nije imala mira.
- Kod kuće su me stalno maltretirali. Nije se moglo od njih živeti - priča Zuhara.

Ostale vestiArhiva