Vašington - Odskakanje od strogog političkog i diplomatskog protokola ne može privući više pažnje nego kada to čini predsednik Sjedinjenih Američkih Država. A Džordž Buš se u poslednje vreme često ponašao upravo tako. Kanadskog premijera je oslovljavao po nadimku, masirao je leđa nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, a za japanskog premijera Đunićira Koizumija je glumio vodiča kroz Grejslend, kuću Elvisa Prislija u Memfisu. Bušov najveći gaf uhvaćen je na snimku kada je na samitu Grupe osam najrazvijenijih zemalja sveta prošlog meseca ćaskao s britanskim premijerom Tonijem Blerom i, misleći da je mikrofon isključen, upotrebio reči koje nikako ne priliče jednom državniku. Iako bi prostački rečnik i masaža leđa nekoj koleginici izazvali zgražavanje i u kancelarijama mnogih firmi, eksperti za bon-ton skloni su da Bušu gledaju kroz prste.
"Deo razloga je što je on iz Teksasa, a oni tamo nisu baš skloni formalnostima", kaže za AP Letisija Boldridž koja je bila sekretar za društvene prilike predsednika Džona Kenedija. Svaki predsednik ima svoj pristup protokolu, kaže ona i podseća da su i drugi američki predsednici - Džimi Karter i Lindon Džonson povremeno bili neformalni. Iako Buš deluje veoma opušteno na sastancima s drugim svetskim liderima, tradicija i dalje diktira rigidniji protokol, dodaje Letisija Boldridž, jer neformalna komunikacija može da bude znak da dvojica zvaničnika imaju poseban odnos. Pol Frejžer, bivši ambasador Kanade u Pragu, danas konsultant u Vašingtonu, smatra da intimiziranje u javnosti može da zbuni ljude. Prema njegovim rečima, na osnovu toga što se Buš letos kanadskom premijeru Stivenu Harperu obratio sa "Stiv", Kanađani bi mogli steći pogrešan utisak o tome koliki uticaj američki predsednik ima na njihovog šefa vlade. "To se događa kada se meša ono što je lično i ono što je javno, čak i ako imate odličan odnos, kakav postoji između Kanade i SAD", kaže Frejžer. "Tu nastaje konfuzija".
Šef protokola u danskom Ministarstvu spoljnih poslova Kristofer Bo Bramsen kaže da Danci prihvataju opušteno ponašanje svojih zvaničnika, na primer kada se međusobno oslovljavaju po imenu, što je znak prijateljstva. Takva neformalnost, međutim, na audijenciji kod danskog kraljevskog para ne bi bila prihvatljiva, dodaje Bramsen. Amerikanci su od osnivanja svoje države prihvatili neformalnost, što je bila reakcija na utegnuti aristokratski protokol stare Evrope, kaže P.M. Forni, profesor na Univerzitetu Džons Hopkins i autor knjige "Izaberite uljudnost: dvadeset pet pravila pristojnog ponašanja".
Buš je pripadnik takozvane generacije bejbi-bumera koja je punoletstvo dostigla u vreme kada je poštovanje autoriteta u SAD vrtoglavo opalo. Letisija Boldridž se s tim slaže i navodi da Buš ne radi ništa novo, već samo reflektuje opšteniji način komunikacija koji vlada u savremenom svetu. "Neki od njih, oni veoma konzervativni i zvanični, sada misle da se moraju opuštenije oblačiti ne bi li i oni delovali demokratski nastrojeni kao on, kako ne bi ispali uobraženi i kruti", objašnjava ona.

Ostale vestiArhiva