BEOGRAD - Često su sindikalne centrale u Srbiji, pre svega Savez samostalnih sindikata najavljivali, masovne proteste, štrajkove radnika i oštru boru za radnička prava, ali od toga nije bilo ništa. Čini se da je zaposlene zahvatila opšta apatija, depresija i odsustvo želje da se organizovano bore protiv nezakonitih postupaka poslodavaca, stečajne mafije i sumnjive prodaje preduzeća. Tri najveće sindikalne centrale u Srbiji imaju, kako same predstavljaju na svojim veb-sajt prezentacijama, oko 1,3 miliona članova, ali očigledno je da energija radnika i nezadovoljstvo nisu kanalisani, što olakšava posao poslodavcima koji, kao u kapitalizmu prvobitne akumulacije, da nesmetano izrabljuju zaposlene, koriste sve rupe u propisima. Jedina donekle svetla tačka bilo je prikupljanje više od 450.000 potpisa i okupljanje sindikata oko zahteva za besplatnom podelom akcija radnicima, ali i to je samo incident u odnosu na pravilo međusobne surevnjivosti najjačih sindikalnih centrala.

Advokat Branko Pavlović, koji je zastupao zaposlene, smatra da moderni sindikati na Zapadu sve više primenjuju suptilnije metode borbe nego što su to štrajkovi i protesti, ali veoma dobro znaju šta žele da urade, vrše pritisak na vlade i poslodavce predlažući konkretna rešenja za pojedine probleme.

- Oni su odlično organizovani. Imaju, za razliku od domaćih sindikata, dovoljno novca da bi mogli da sprovedu svoje akcije, poseduju i obrazovan kadar, jaku organizaciju. Našim sindikatima upravo nedostaju ljudi koji će pritiskati vladu i poslodavce nudeći konkretna rešenja što sada nije slučaj. Naši sindikati su uvek u defanzivi, a vlada i poslodavci im nameću gotovo rešenja. Oni se protive takvim rešenjima odgovaraju da ne žele da ih prihvate, ali nemaju razrađen plan koji sami predlažu. Pored toga, postoje i razlike između sindikalnih centrala, zatim korumpiranja pojedinih sindikalaca, što vlada i poslodavci koriste da ih razjedine - rekao je Pavlović.

Pavlović je naglasio da postoje neke šanse da se sindikalne centrale okupe povodom protivljenja Zakonu o radu, ali još nije sigurno da će se to dogoditi.

Brojna istraživanja javnog mnjenja poslednjih godina pokazuju da građani, osim što nemaju poverenja u državne institucije isto tako ne veruju ni u sposobnost sindikata da im pomogne u olakšanju užasa srpske tranzicije. Ali, ne bi trebalo kritikovati samo sindikate, jer je i država ostavila poslodavcima previše prostora da rade šta hoće i bez posebne kontrole. To je pokazao proces privatizacije i činjenica da su mnoge firme na silu oterane u stečaj, radnici prevareni, opljačkani i razjureni. LJudi iz sadašnje Vlade Srbije bili su najveći borci za reviziju privatizacije sa sve DSS-om na čelu, ali od provere sumnjivih tendera nije bilo ništa. Tajkunizacija Srbije je nastavljena punom parom, državna uprava se umnožila, a javna potrošnja ostala prilično visoka.

NAJVIŠE ŠTRAJKOVALI PROSVETARI

Osim poslednjih protesta radnika "Robnih kuća Beograd" koje su u stečaju, dešavanja u "Jugoremediji", pojedinačnih štrajkova koji tu i tamo buknu, nema organizovane akcije. Neki su digli ruke od protesta jer su preduzeća spala na tako niske grane da novca i nema. Sporadične su najave sindikata zdravstvenih radnika i prosvetara da će štrajkovati, tu i tamo bilo je skraćivanja nastave, obustave rada, ali sve mlako i sa malo efekta. Prema nekim procenama, tokom 2005. godine bilo je oko 276 štrajkova na području republike, od čega 213 u školstvu. Najveću upornost i istrajnost u borbi sa Vladom Srbije pokazao je Sindikat pravosuđa Srbije, koji upravo nema pravo na štrajk. Organizacijom takozvanog belog štrajka, povezivanjem sa međunarodnim sindikalnim organizacijama, stalnim pregovorima i pritiscima na vladu, i što je najznačajnije predlaganjem potpuno gotovih rešenja, protokola o platama i slično, oni su upravo primenili sve ono što rade sindikati na Zapadu.

Ostale vestiArhiva