Portal je pokušao da dođe do (sada već) nekadašnjeg beka "parnog valjka" i uspeo u tome.
Međutim, utučenim glasom Danilo nas je zamolio da sačekamo saopštenje koje vam ekskluzivno prenosimo u celosti:
"Boli me što je moj Partizan u ovakvoj situaciji, što smo izgubili sigurnost i mnoge dobijene utakmice, iako nam navijači daju maksimalnu podršku, bilo da se igra u "Pioniru“ ili na gostovanju. Zato i želim da se zahvalim svima na podršci i bezgraničnom poverenju koje sam dobijao i da kažem da mi je krivo što nisam bio u situaciji da pružim onoliko koliko su oni, koji žive za crno-bele boje, pa i ja sam, očekivali, jer bio sam spreman za to. Partizan će uvek biti moj dom i nikada nijedna nepravda koja mi je nanešena od strane pojedinca, ne može biti veća od emocije prema Partizanu.
Žao mi je što drugi put, na ovakav način, napuštam klub koji volim. Kada sam dolazio iz Hemofarma odrekao sam se određene svote novca, samo da bih obukao Partizanov dres. Nisam pitao za cenu. Bio sam najsrećniji kada sam pred "grobarima", u ekipi sa Pekovićem, Mačvanom i ostalima zaigrao Evroligu, osvojio Kup Radivoja Koraća u Nišu, bio MVP finala, osvojio titulu posle čuvenog plej-ofa u Železniku...
U sledećoj sezoni, u koju sam ušao kao reprezentativac, trener Vujošević mi je iskreno, u lice, saopštio da ću biti treća opcija. Nisam odustao, želeo sam da se nametnem, ali nije bilo prave prilike. Napustio sam klub na polusezoni, u želji da igram. Odrekao sam se, kao i pri dolasku, ugovorene zarade, ne razmisljajući da pređem u konkurentske klubove u gradu i regionu koji su me tražili, što je, uostalom, i Partizan uslovio.
Posle Bolonje, Valjadolida, Bilbaa, jesenas me je trener Božić tražio, govoreći mi o ulozi i zadacima, potpuno suprotno od onoga što se kasnije dešavalo. Nisam potpredsednika Berića finansijski uslovljavao, dogovor je postignut za nekoliko minuta, i prihvatio sam kratkoročni ugovor koji mi je ponuđen. Nažalost, shvatio sam da su se želje ljudi iz kluba kosile sa željama prvog trenera, mog nekadašnjeg saigrača.
Ne shvatam zašto sam pozvan da dođem i "pomognem" i da zajedno napredujemo, pobeđujemo, da bi mi potom davao priliku na kašičicu, iz delova, po par minuta, bez kontinuiteta. Bio sam katkad celu utakmicu na klupi, da bi se u finišu panično tražilo da nezagrejan pravim preokret. Svoje profesionalne obaveze sam savesno ispunjavao, zalagao se na treninzima, ćutao, iako često nisam bio ni među deset igrača koji su igrali na dva koša, a tako je bilo od samog dolaska. O svemu ovome sam i sa trenerom pričao vrlo otvoreno, ali ništa se nije menjalo.
Partizane, nikada ti nisam okrenuo leđa. Uvek sam tu za tebe, da pomognem koliko mogu. "Grobari", vidimo se na tribini!
Moglo je biti sve drugacije!", navodi se u pismu koje nam je dostavio Anđušić.

Ostale vestiArhiva