Dugo nisam pisao o Stepiju. Da je sreće ne bih ni sada. " El grande Milovan" nas je napustio u sredu popodne. Na ulasku u dvoranu u Trentu, saznao sam da je otišao. Pogodilo me baš!
Pre dvadeset i kusur godina smo se upoznali. Svaki dolazak u Šabac, na utakmice Ive, bio je ugođaj zbog njega. Pre utakmice, pa spektakl na terenu uz klupu, još više na press konferenciji, ništa manje nakon svega u kafani, na "trećem poluvremenu".
Bila je privilegija poznavati ga, slušati, družiti se sa njim. Postao je simbol Šapca, koga je voleo, čini mi se više nego on njega. A boljeg promotera nije imao.
Njegova izjava o čorbi, ćuranima, Partizanu i Zvezdi, ostalima i danas se prepričava. Voleo je da podbada, ali još više da se šali na svoj račun. Bio je omiljen među kolegama, novinarima, igračima. Bio je košarkaški etuzijasta, kakvih danas više nema, posebno van Beograda. Radio je i animirao uz Šabac i Valjevo, Čačak, druge sredine, nije mu ništa bilo teško. Umeo je da sedne u kola i obiđe mnoga mesta, terene, utakmice, ali se uvek vraćao u "provincijski Urugvaj", na trke, kafanu, fudbal.
Emisije sa njim bile su gledane. Govorio je što niko nije smeo, borio se za košarku u provinciji, ali i radio u Lavovima i Okk Beogradu.
U Podgorici je dogovorio ugovor, koliko kilograma ima, toliko hiljada maraka, u Novom Sadu drži rekord Spensa od pre 15-tak godina na utakmici Vojvodine sa Partizanom.
Ipak pamtiće ga po ekipi Ive. Đurić, Manjenčić, Ilić, Lazarević, Grušanović... Pamtiće ga kao trenera, boema, šaljivdziju, kao čoveka.
Hvala ti, Stepi, za sve.

Ostale vestiArhiva