Prepoznatljiv osmeh i toplina u njenom pogledu Neli Mihailović otvaraju brojna vrata, čini se bez mnogo truda. Ipak, u sve svoje role utkala je ne samo talenat već i rad. Publika je voli, kako ona pozorišna, tako i televizijska. Nedavno je postala deo komedije „Tate“ usred njene velike popularnosti, skoro u isto vreme kada se oprostila od role opasne Crnogorke u seriji „Preživeti Beograd“.
Jeste li i sami sebe nekad zasmejavali na setu?
- Uživala sam radeći tetku iz Crne Gore, oštru na jeziku, samouverenu, iskrenu i srčanu. Baš sam je zavolela, legla mi je, kako mi, glumci, volimo da kažemo. Ali ništa od toga ne bi bilo da nisam imala pomoć mojih kolega Slaviše Čurovića i Lazara Nikolića, koji su poreklom iz Crne Gore. Pomogli su mi oko jezika i mentaliteta, koje sam morala da savladam. Hvala im na tome!
Kako ste vi preživeli Beograd kada ste početkom devedesetih stigli iz Valjeva?
- Bila su to teška i neizvesna vremena. Čini mi se da samo mladost puna snova, želja, nadanja i vere u bolje sutra može da preživi to vreme. Ja sam deo te generacije.
Šta je bilo presudno da prihvatite ulogu u seriji „Tate“?
- Znala sam šta je tema i da je veoma gledana serija. Uloga je dovoljno zanimljiva i inspirativna da pokušam da ponudim nešto novo i drugačije.
I to sa starim prijateljem Borisom Pingovićem kao direktnim partnerom.
- On je moj klasić, prijatelj i kolega sa kojim je uvek zadovoljstvo raditi.
Možda vas najviše veže rad na predstavi „Mali bračni zločini“?
- Na Dan zaljubljenih, 14. februara, odigrali smo je 150. put. Ima tu neke simbolike. I posle devet godina nismo jedno drugom dosadili, naprotiv! To je jedan savršeno uspešan pozorišni brak.
Glumci najčešće izdvajaju film ili pozorište kao omiljeni poligon za rad. Kao da se serija najmanje uzima u razmatranje kada je reč o umetnosti?
- Pozorište je moja najveća ljubav, ali su mi i film i serije uvek uzbudljiv izazov. Ako je nekad i bilo tako, danas je situacija drugačija. Ne postoji nijedna zvezda Holivuda a da nije deo neke TV serije. To je dobro i uticalo je na kvalitet serija, postavljeni su novi kriterijumi, ispod kojih se svi trude da ne idu. Uvek je bilo dobrih i loših predstava, dobrih i loših filmova, pa tako i dobrih i loših serija. U sva tri slučaja govorim o umetnosti.
Serije su nam dobrodošle i u vreme izolacije. Kako ste provodili vreme u karantinu?
- Ponašala sam se odgovorno i disciplinovano slušajući struku. Strah je postojao zbog suočavanja sa nečim nepoznatim. Ali taj čudni period, koji je na sreću iza nas, doneo nam je i lepih stvari, pre svega više vremena sa porodicom, bili smo okrenuti jedni drugima, bolje smo se i čuli i videli, bolje razumeli, i to je važno da zapamtimo.
Da se vratimo na „Tate“, gde igrate još jednu majku.
- Volim sve te moje odigrane majke, kao i sve moje uloge, iako su neke bile bolje, neke lošije. Sećaju me na neke lepe trenutke u poslu, na druženja, poznanstva sa kolegama, rediteljima, filmskim i TV ekipama, na nova iskustva, sazrevanje, trud i rad, želju da dam najbolje od sebe. Sve je to iscrtalo moju glumačku stazu i, da vam kažem, ne bih je menjala.

Ostale vestiArhiva