Saberimo se. Nije nam nebo palo na glavu, nije se pojavila smrtonosna bakterija, nije nas udario asteroid, niti pogodila nuklearna bomba.
Imali smo izbore na kojima se nije desilo ništa neočekivano, ako izuzmemo što se predsednik Vučić na biračkom mestu pojavio sa suprugom. To retko viđamo.
Pobeda SNS, nakon podela u opoziciji i delimičnog bojkota, bila je očekivana i rezultati ne treba nikoga da šokiraju, čak ni osvojenih 95 odsto u Bosilegradu. Pogotovo ne u Bosilegradu.
Da živimo u demokratskoj, evropskoj zemlji 21.veka, bilo bi čudno da jedan čovek ima toliku vlast i da vlada od mesne zajednice, preko opština, do Skupštine i Vlade Srbije, pita se i odlučuje za sve od gradnje stadiona i puteva do povećanja plata i otkupne cene poljoprivrednih proizvoda.
Ali Srbija je, nažalost, samo geografski evropska država, a demokratiju mnogi smatraju za nešto strano i nametnuto.Despotija nam uvek bila bliža i draža.
Bilo je nade da će opozicija pobediti u Nišu i Novom Sadu, kao i nekoliko beogradskih opština.
Zvanični rezultati pokazuju da se to nije desilo, a da li će obrt u Nišu i bitka za Novi Beograd, dovesti do građanske neposlušnosti što predlaže Savo Manojlović i protesta videćemo. Samo da ne prođu kao oni posle izbora 17.decembra.
Vučić je uspeo mnoge građane Srbije da ubedi da je jedini sposoban da vlada.
Možda bi za početak bilo važno da opozicija shvati da, iako se vlast koristi najblaže rečeno nepoštenim metodama pritiska, potkupljuje, preti, kontroliše medije, mnogi za Vučića glasaju zato što mu veruju.
I verovaće mu dok god ih bude zaslepljivao svojom „toplo-hladnom“ propagandom – nacionalističkim fatamorganama, pričama o boljem životu, većim zaradama, onda preseče histerijom – svi nam prete, crni dani stižu, pocrkaćemo od gladi, ali on će da se bori, a država će da pomogne.
Na opoziciji je da građanima ponudi odgovor na ovako masivno „ispiranje mozga“ i alternativu, ali pravu. Vučić će kad-tad otići s vlasti i Srbiju treba pripremiti da postane normalnije društvo.
Decembarski izbori doneli su malo nade da su promene moguće.
Mnogi su u njima videli reprizu 1996. kada je Miloševićeva vlast pokušala da ukrade lokalne izbore, što su građani i studenti sprečili višemesečnim protestima.
Zaboravili su mnogi šta se desilo pošto je 1997. nakon intervencije OEBS, misije Felipea Gonzalesa i „leks specijalisa“ kojima su uglavnom priznati rezultati i opozicija zavladala većim delom lokalnih sredina.Režim Slobodana Miloševića bio je uzdrman, a s obzirom da je 1997. bila izborna godina očekivalo se da se, nakon lokala, promeni vlast i na državnom nivou.
Nadu u promene prekinula je svađa lidera koalicije „Zajedno“ (Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Vesna Pešić) koja je nakon nekoliko meseci prestala da postoji.
Parlamentarne izbore 1997. bojkotovao je veći deo opozicije, SPS pobedio i novu vladu formirao sa radikalima.
Tada mladi Aleksandar Vučić postao je ministar informisanja..
Opozicija se posle ipak podigla, mada smo morali da čekamo 2000.
I sada ćemo čekati, jer kako je najavio predsednik izbora neće biti naredne četiri godine. Taman da prođe Ekspo27…
Opozicija, znači, ima vremena da se prizove pameti i pronađe nekog dr Milića na državnom nivou.
Ali ne mora da čeka toliko, može i da požuri.

Ostale vestiArhiva