Princ Mihajlo Karađorđević, sin Tomislava Karađorđevića i princeze Linde, poslednje tri i po godine živi u Beogradu, završava školu u Engleskoj, planira da upiše fakultet, a uskoro će se pojaviti i kao maneken na nekom od predstojećih beogradskih modnih događaja.

- Kada sam ove godine posetio prolećni Fešn vik, bio sam oduševljen onim što sam video. Tom prilikom upoznao sam Marka Slankamenca, našeg veoma dobrog manekena i ideja je došla nekako sama od sebe. Svi su mi rekli da bih bio odličan maneken i tako je sve počelo. Sada dosta vežbam, a Marko mi pokazuje kako treba da hodam, gledam, uči me da poziram... Ovih dana bi trebalo da potpišem ugovor sa modnom agencijom „Stejdž“, a kada ću prvi put prošetati pistom, još uvek ne znam.

Detinjstvo

- Toliko toga bih mogao da ispričam o svom detinjstvu - kaže Mihajlo sa osmehom. - Odrastao sam u Engleskoj, ali ne u Londonu, već u Vest Safiksu, mestu koje je blizu Londona, okružen prirodom. Tu je moj otac, naravno, gajio jabuke. To je bilo prelepo.

Obrazovanje

- Kada sam bio mali, promenio sam dosta škola jer je u Engleskoj obrazovanje dosta drukčije nego u Srbiji. Ja sam krenuo u školu kada sam imao samo tri godine. Prosto, sistem je takav, završite prvo nižu školu, pa onda idete dalje. Neko vreme sam išao u privatnu školu, nosio sam kravatu, odelo, kapu i ostalo... Ali, mami se ta ideja nije baš dopala jer u Engleskoj su klasne razlike dosta izražene i ljudi koji završe privatnu školu usko su vezani za klasu iz koje potiču. Takođe, sve vreme provodite u privatnoj školi, tako da skoro nikada ne viđate porodicu. Zbog toga je moja mama mislila da je bolje da se upišem u lokalnu školu koja je bila blizu naše kuće, dok je privatna bila miljama daleko. Zahvaljujući njoj sam odrastao u toplini doma i dobio, naravno, odlično obrazovanje.

Život na Oplencu

- Sećam se da tata nikada nije prihvatio engleski pasoš i uvek je želeo da se vrati u Srbiju. Čim mu se pružila prva prilika za to, on se vratio u Beograd i sa pasošem iz detinjstva. Tada smo živeli na Oplencu. Bilo nam je prelepo. Sećam se da sam stalno vozio bicikl i silazio u varoš svaki dan. Tamo sam pričao sa ljudima i imao sam dosta prijatelja. Mogao sam čitav dan da provedem u priči sa drugarima. Stalno sam išao u crkvu, u bioskop... Mnogi ljudi su dolazili da vide i upoznaju moga oca. Pa čak i sada, kada nekom kažem da mi je otac Tomislav Karađorđević, ljudi se oduševe i sa radošću pričaju o njemu.

Škola u Beogradu

- Kada sam napunio sedam godina, tata me je upisao u Internacionalnu školu. Međutim, uskoro smo se mama, brat Đorđe i ja vratili u Englesku zbog čitave situacije i nestabilnog stanja u zemlji. Tata nije pošao sa nama, on je ostao. Pre nego što sam otišao, sećam se da me je tata vodio na front sa sobom. On je stalno obilazio front i nosio hranu i lekove, kao i moja mama. Tačno se sećam Vukovara, to iskustvo neću zaboraviti. Mnogo mi je nedostajao, ali dolazio je često da nas vidi.

Interesovanja

- Mene sve interesuje - kaže Mihajlo kroz osmeh i dodaje - Umetnost me jako privlači. Kada sam bio mali, hobi mi je bio da pravim različite stvari, slike, predmete od gline... Takođe me vrlo zanimaju kompjuteri i dizajn. U stvari, zanima me sve što je korisno. Zimi volim da idem na snoubording na Kopaonik. Takođe, volim američki fudbal i tenis. Vatreni sam navijač naše reprezentacije. Kada završim školu, upisaću internacionalnu politiku i ekonomiju. Što se fimova tiče, najdraži su mi oni stari, kaubojci, ali takođe volim i japanske filmove.

Povratak u Srbiju

- U Beograd sam pre tri i po godine došao bez porodice. Ostao sam nedelju dana da bih video kako je u Beogradu jer sam uvek boravio na Oplencu i u Topoli i drugim gradovima u Srbiji, a skoro nikada u Beogradu. I kada sam došao ovde, jednostavno sam se zaljubio u ovaj grad i iznajmio sam stan u Novom Beogradu. Novi Beograd je veoma poseban za mene jer obiluje energijom i posebnom kulturom i duhom. Počeo sam da radim za jednu kompjutersku firmu u Pančevu, išao sam na posao svaki dan, ali sada bih želeo da se bavim i manekenstvom.

Porodica

- Moj stariji brat Đorđe i ja smo se uvek slagali odlično i uvek smo bili najbolji drugovi. Moja mama je predivno biće i uvek je vodila računa o nama. Sada dosta vremena provodi na Kosovu i pomaže Srbima i manjinama koji su ostali tamo, posebno Gorancima. Ja joj dosta pomažem oko toga. Nekada na Kosovu provede i po mesec dana. Naravno, tu je moja tetka Jelisaveta. Ona je zaista posebna jer je veoma plemenita i skromna. Njoj su svi ljudi jednaki, za nju ne postoje klasne ili rasne razlike.

Ostale vestiArhiva