„Ja zbog svoje dečje paralize ne mogu da igram fudbal, ali ću završiti Pravni fakultet. To znači da društvu mogu da budem koristan”, kaže Igor Pavlović, izvršni direktor Udruženja studenata sa hendikepom. – Svih ovih godina zaključio sam da onaj ko ne hoda a živi u Švedskoj ima mnogo manje hendikepa ukoliko tamo i ostane – dodaje Pavlović.

Gordana Rajkov, predsednik Centra za samostalni život invalida Srbije, pak, ističe da članovi brojnih udruženja osoba sa hendikepom dosad nisu umeli da se približe medijima, da skrenu pažnju na sebe.

– Ja sam završila fakultet, govorim strani jezik, ali je sve to beskorisno jer sama, bez tuđe pomoći ne mogu da ustanem iz kreveta. No, bez obzira na sve to, osobama sa invaliditetom potrebno je ne medicinsko ili neko drugo društveno razvrstavanje, već samo pružanje mogućnosti da budu sa vama – objašnjava Gordana Rajkov.

Muškarci u većini

Tokom prošle godine Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ) finansirala je 84 programa zapošljavanja za 97 osoba sa invaliditetom. Ovaj program obuhvatio je najviše osoba mlađih od 25 godina (41,2 odsto), a potom osobe starosti od 26 do 30 godina (12,4).

Među korisnicima programa 36 odsto je bilo registrovano na tržištu rada duže od 24 meseca, a 65 odsto zasnovalo je svoj prvi radni odnos (10 odsto više nego u 2004).

Muškarci čine većinu novozaposlenih (65,9), a 37 odsto novozaposlenih rade u trgovini, proizvodnji i uslužnim delatnostima. Relativno mali broj osoba sa invaliditetom koristio je programe samozapošljavanja.

Da bi podstakla zapošljavanje invalida na otvorenom tržištu rada, kod poslodavaca u privatnom i javnom sektoru osoba sa invaliditetom, NSZ je preduzimao razne mere. Finansirao je, recimo, adaptiranje radnog mesta za ovu kategoriju osoba sa 72.000 dinara, uz mogućnost izbora jedne od dveju opcija (subvencije za platu u visini od 80 odsto prosečne plate u Srbiji u trajanju od 12 meseci ili subvencije za obavezne doprinose za socijalno osiguranje u trajanju od 36 meseci).

Ipak, Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji i podaci Svetske banke pokazuju da je u Srbiji zaposleno svega 13 odsto osoba sa invaliditetom, pri čemu još uvek ne postoje ni sistematizovani podaci o takvim osobama. Vodi se samo evidencija o onima koji su se zaposlili u tzv. zaštitnim radionicama i o osobama zaposlenim preko projekata (NSZ).

Ključni preduslovi

Kod NSZ, kao nezaposleno, registrovano je više od 25.000 osoba sa invaliditetom. Istraživanja „Hendikep internešenela“ i Centra za proučavanje demokratskih alternativa sprovedena u 12 opština Srbije tokom 2001. godine pokazuju, međutim, da je još najmanje toliko osoba sa invaliditetom koje se nisu ni prijavile kod NSZ-a. Studija „Integracija korak po korak“ (podržana od strane Evropske agencije za rekonstrukciju za potrebe Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Srbije), koju su u proleće ove godine izveli eksperti iz Holandije, Nemačke i Srbije, ukazuje da u Srbiji živi najmanje 330.000 radno sposobnih osoba sa invaliditetom.

– Zaposlena osoba sa invaliditetom koja ostvaruje prihode aktivan je građanin od čijih potencijala korist ima kako ona sama tako i čitavo društvo – objašnjava mr Damjan Tatić, član ekspertskog tima koji je radio Studiju izvodljivosti o reformi zapošljavanja osoba sa invaliditetom i na Nacrtu zakona o njihovom zapošljavanju. – Dakle, nije više pasivan objekt, primalac tuđe milostinje i brige već ravnopravan društveni subjekt. Ostvaruje prihode i kao svaki drugi građanin, plaća poreze i doprinose društvu, umesto da bude pasivan primalac socijalnih davanja i svojevrstan teret. No, da bi takve osobe mogle da se zapošljavaju i rade kao i svi drugi građani, neophodno je ispuniti određene ključne preduslove.

Poboljšanje pristupačnosti radnog mesta je veliki i osnovni izazov u Srbiji. Kompetentna ministarstva (na primer Ministarstvo za kapitalne investicije) trebalo bi da načine plan o tome. Tako bi se došlo i do liste prioriteta prilikom adaptacije postojećih nepristupačnih javnih zgrada i prevoza, uključujući i sankcije za one koji iste učine nepristupačnim.

Neophodne akcije, međutim, počinju još u školi, budući da osobama sa invaliditetom treba stvoriti jednake prilike za obrazovanje. Njima je, zatim, da bi mogli da dođu do posla, nužna pomoć kod kuće, u javnom prevozu, na putu do posla i sa posla, pa i na samom poslu.
Pomenuto istraživanje sprovedeno u 12 opština Srbije ukazuje da oko 10 odsto osoba sa invaliditetom radi u njihovim udruženjima i drugim nevladinim organizacijama. Jedan odsto radi u zaštitnim radionicama oformljenim iz budžeta Republike Srbije, a isto toliko i u privatnom i u društvenom sektoru. Zaštitne radionice osnivaju i organizacije osoba sa invaliditetom. Ukupan broj registrovanih zaštitnih radionica je 74, a 61 se finansira iz republičkog budžeta. Ukupan broj zaposlenih u zaštitnim radionicama je 6.045, od čega je 3.206 osoba sa invaliditetom.

Ostale vestiArhiva