Skandal oko vođenja policijske evidencije u vezi sa tim koja javna ličnost putuje u inostranstvo, koliko to radi često i sa kim pije kafu na aerodromu izazvao je dosta bure. Ne samo zato što nam se ideja „velikog brata“ približila do svojih komičnih razmera nego se ova obaveštajna akcija policije odjednom ispostavila kao granični kamen nove srpske stratifikacije.

Policija je, bar kako su javili mediji, odlučila da beleži kretanja javnih i zanimljivih ličnosti. I upravo u grmu te male i nespretne formulacije drhti zec našeg kolektivnog razdora. Svako u ovoj zemlji, naime, teži da bude em javna ličnost, em zanimljiva. Pitanje je po kom kriterijumu policija odlučuje da o nekome vodi evidenciju. Primetno je bilo nezadovoljstvo u pojedinim medijima što je policija pratila kretanje narodnih pevačica, a ne, recimo, pozorišnih reditelja. Pa su se pisci i pozorišni reditelji osetili uvređeni, jer samo u zemlji turbofolk kulture i medijima i policiji zanimljivije su estradne nego „intelektualne“ ličnosti. Umesto da policija, prati samo „disidente“ i intelektualce, jer su značajni i važni, sada se „žrtve režima“ nalaze tamo gde ih nikada nije bilo. Među šljokicama i silikonskim grudima. To je, ispalo je, uvreda za intelektualni krem, koji ne može da dočeka da vidi spisak „značajnih“ ličnosti koji je napravila policija.

Srbija je stvarno „zemlja da prevrne“, i u tome podjednaku ulogu ima i policija, ali i narod koji želi da bude „praćen“. Važnost nečije biografije vazda se merila debljinom policijskog dosijea, pa je otuda jasna panika koja se čita ispod ove „zgroženosti“ policijskom akcijom pod neslužbenim nazivom „Ko je ko u Srbiji“.

Biti na tom spisku predstavlja neku vrstu posebne društvene nagrade. Život bez te vrste „društvenog značaja“ i nije neki život. Ako vas ne prate, to znači da ste niko. A svako bi ovde želeo da osim u svojim, bude neko i u očima tajne policije.

Etnopsihološka tajna Srba može se opisati jedino u komediji.

Ostale vestiArhiva