NE voli kada se kaže da je „legendarni glumac“, ali on to jeste. Jer, na pragu osme decenije života ostvariti prvu ulogu u mjuziklu, pritom igrati s toliko glumačke preciznosti i poleta, a u pevačkom smislu i snage, to može samo neko kome pripada epitet legende - nedavno je objavio riječki „Novi list“ povodom gostovanja beogradskog mjuzikla „Producenti“ na festivalu u Opatiji, a deo oduševljene kritike odnosi se na našeg Nikolu Simića.

A on zaista može sve. Da malo nervira, malo šarmira kao Ostojić u „Srećnim ljudima“, briljira u „Tesnoj koži“ kao večiti „mlađi referent“ Mita Pantić, pozajmljuje glas Dušku Dugoušku, više od četiri decenije nosi „Bubu u uhu“, pa čak (kako su objavile jedne novine) „glumi“ i roditelja na telefonu i opravdava izostanke!

Konačno, uspelo mu je i da pomeša, sam će reći, vodu i ulje: da peva, igra i glumi u mjuziklu.

- Kada ste pred nekim zadatkom koji nikada niste radili, a u nekom ste zrelom dobu (da ne spominjemo godine „na pragu“, jer i u četrdesetim se možete osećati kao da imate osamdeset i obrnuto) rezultat uvek zavisi od vas i vašeg pogleda na život - objašnjava Simić. - Eto, reditelj „Producenata“ me je pozvao da sad nešto prvi put radim, a neuobičajen zadatak sam imao i kao student na početku karijere, u oratorijumu „Jovanka Orleanka na lomači“ na Kolarcu. Marija Crnobori igrala je Orleanku... Eto, posle toliko godina susreo sam se sa novim izazovom koji se zove mjuzikl. Sećam se vremena kada je Pozorište na Terazijama gajilo operete. Tada sam slušao Baju Bajčetića, Željku Rajner, Đokicu Milakovića. Ansambl me je divno prihvatio, a pozitivna atmosfera tokom rada podsetila me na nekadašnju u Jugoslovenskom dramskom. Kako smo se nekada radovali 1. septembru i okupljanju na početku sezone.

* U „Producentima“ ste imali priliku da pokažete i neke druge umetničke darove?

- Nikada nisam pevao, iako sam sluhista, za razliku od oca, brata Slavka, pa i sinovca. To sam nasledio od majke. Otac je na starom Đermu imao pekaru, prodao ju je 1940. godine i mi smo se doselili na Topličin venac. Slavko je iznajmio stan, bila je to devojačka sobica sa kuhinjom. Ali stanodavci su se „onesvestili“ kada je na špediteru stiglo nas petoro: roditelji, nas dvojica i tetka Živka. Tu je već živela neka žena sa detetom, pa nas je bilo jedanaestoro u stanu od sedamdeset kvadrata! U to doba moji su uzeli pod zakup kafanu u Prizrenskoj ulici. Otac je držao kafanu, majka i tetka kuvale, a Slavko kelnerisao. Nekom prilikom jedan gost je čuo majku kako peva u kuhinji, pa je brata pitao da li bi ona htela da peva u Radio Beogradu. Nije bilo šanse, otac to ne bi dozvolio. Ali eto, ja sam sad postao i pevač.

* Šta vam je izazovnije u novom zadatku, pevanje ili igranje?

- Pevački deo je najteži. Dugo sam se premišljao, desetak dana nisam potpisivao ugovor. Nisam hteo da posle ovoliko godina nešto uprskam. Reditelj Jug Radivojević je bio uporan i ja sam prihvatio ulogu. Naravno, predstava ne prestaje da raste, stalno se nadgrađuje. To vam je kao kad se žena porodi: sa igranjem je kao sa odrastanjem, vremenom se dobija na ležernosti i sigurnosti.

* Pominjete stari JDP. O prohujalim vremenima u ovoj kući ređe se priča nego, recimo, o nekadašnjem Ateljeu 212?

- Osobenim su ga, pre svega, činili ansambl i glumačke veličine u njemu. Na prvom mestu bili su red, rad, disciplina. I odgovornost prema predstavi. Ona je bila neprikosnovena: ni po koju cenu nije smela da se otkaže. Pamtim kad se jednom glumac razboleo, a Pleša je uzeo tekst i njegovu ulogu čitao na sceni! Jugoslovensko dramsko imalo je velikih i tragičara i komičara, svi su živeli punim pozorišnim životom. Predstave su bile pune, postojale su i dve lože sa strane - jedna za upravnika, druga za goste. A upravnik je vrlo često prisustvovao izvođenjima. Atelje je, pak, bio avangardniji, više se i pilo tamo. Kod nas su za boeme važili Cole Dečermić i Miša Samardžić. Ali sve u okvirima dozvoljenog.

* Da li je ponekad bilo „iskakanja“?

- Sećam se pokojnog Mije Aleksića. Matine predstava „Dunda Maroja“, u režiji Bojana Stupice. Mija „uskočio“ umesto legendarnog Joze Laurenčića. Pet do tri, njega nema. Perica Slovenski spreman da ga zameni. Mija stiže i, iako „pod dejstvom“ alkohola, perfektno odigra celu predstavu! Sutradan je dobio otkaz. Tako je i prešao u Narodno i više se nikad nije pojavio u JDP. Veliki glumac, karakterni komičar,koga se pozorište odreklo zbog jednog prestupa. A danas se predstave otkazuju i telefonom. Samo jave „bolestan sam“...

* U vašoj klasi je završio i veliki Bata Živojinović, koji istina, karijeru nije gradio u teatru?

- Bata je fenomenalan glumac u svim svojim filmskim ulogama, ali nije bio za pozorišnu scenu. Ne mogu da ulazim u analizu i razloge, verovatno je objašnjenje u drugačijem pristupu pozorištu nego filmu. Na filmu je sve brže, od učenja teksta do svega ostalog. Kad već o tome govorimo, glumci se razlikuju i po brzini pamćenja: Đuza, na primer, posle treće probe zna tekst napamet, a ja sam „vizuelac“ i moram da prođem kroz mizanscen.

* Gotovo neverovatno zvuči podatak da su se dva rasna komičara prvi put srela u filmu „Beli lavovi“: vi i Mira Banjac?

- Takva je naša glumačka sudbina, nekad prođete kroz ceo profesionalni život, a da se nikada s nekim kolegom ne susretnete. Predlagao sam Lazi Ristovskom da sa to dvoje junaka napravi ceo film ili seriju: kako odlaze u svetska letovališta, počinju da pljačkaju, postaju vrhunski prevaranti.

* Gledamo sa zadovoljstvom (čak) i reprize vaših serija. Nedavno „Diplomce“, sada „Srećne ljude“.

- Gledam i ja. Uživam u sjajnoj glumi Rade Savićević, tu je i Bata, Tanja Bošković, pa sve one epizodice. Eto, Bata se odlično uklopio u ceo ansambl iako su u njemu svi ostali pozorišni glumci. Inače, nemam nikakav osećaj kad sebe gledam posle mnogo godina, kao u „Diplomcima“, na primer. Uopšte o tome ne razmišljam. Svaki životni period i vreme nosi nešto specifično. Ne mislim kakav sam bio, kakav sam sada. Nemam žal za mladošću. I da imam, mislite da bi mi to pomoglo? Svojevremeno su moj brat Slavko i Ljilja Krstić igrali u Joneskovim „Stolicama“, u starom Ateljeu u zgradi „Borbe“. Zapamtio sam jednu rečenicu iz teksta koju izgovara Slavko: „Budimo zadovoljni s malim“. Zapamtio sam je za ceo život. Treba se radovati, jer jedino tako čovek može da se spasi. I voleti. Ljubav je osnovna motorna snaga svakog čoveka. Kako bez nje živeti?

UPRAVNIK

- POSLE četiri decenije i dalje igramo „Bubu u uhu“, istina u dekoru koji je „derutnom“ stanju i čekamo šta će biti sa upravnikom. Sadašnji je u v. d. stanju, a ja mislim da na to mesto treba da dođe čovek koji će dati sve od sebe, a ne uzeti - sve za sebe. Inače, „Buba“ se igra dva-tri puta mesečno i stalno je puna. Kad god negde zaškripi, mi smo tu.

Ostale vestiArhiva