Slovenija se zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije, kombinujući, doduše, taj svoj stav sa zalaganjem da Srbija što pre potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Hrvatska će, prema nedavnoj izjavi njenog predsednika Stjepana Mesića, priznati eventualnu nezavisnost srpske pokrajine u slučaju da to učini Evropska unija. S druge strane, Rumunija, recimo, koja je takođe članica EU, rekla je da neće priznati nezavisnost, jer ima „ozbiljne rezerve”. Imajući, dakle, u vidu razne scenarije u vezi sa rešavanjem statusa Kosmeta i pomenuta izjašnjavanja nekih naših zapadnih suseda na tu temu, ali i mogućnost da naši bilateralni odnosi sa tim zemljama u budućnosti budu drugačiji nego što danas jesu (Rezolucijom srpskog parlamenta predviđeno je da će se posebno preispitati diplomatski i svi drugi odnosi sa državama koje bi eventualno priznale nezavisnost Kosova u Rezoluciji srpskog parlamenta.), zanimljivo je pitanje da li bi trebalo da se Srbija u svom približavanju Evropi ubuduće više oslanja na neku drugu (nama, možda, naklonjeniju) susednu evropsku stranu? Je li, možda, naša „dobitna evropska karta”, na primer, na istoku?
Poznato je da je Srbija tokom dosadašnjih evrointegracija najviše računala na zemlje bivše Jugoslavije, naročito Sloveniju i Hrvatsku. Sa tim državama ponikli smo iz istog pravnog sistema, pa neka njihova iskustva možemo, kako kaže prof. Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka i bivši ambasador SR Jugoslavije u Sloveniji, najdirektnije da primenimo na naš sadašnji sistem. S tim u vezi, podsetimo i da je Slovenac Marko Slokar već više od godinu dana savetnik za tvining u Kancelariji Vlade Srbije za pridruživanje EU, kao i da je više puta rečeno da su Hrvati, zbog jezičke sličnosti, spremni da nam ustupe svoje prevode evropskih zakona.
Naši evropski poslenici analiziraju, međutim, i proces pristupanja drugih država Uniji, posebno zemalja istočne i centralne Evrope, iako su se one na nešto drugačiji način približavale EU.
Srđan Majstorović, zamenik direktora Kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje EU, kaže da su dosta učili od Mađara gotovo koliko i od Slovenaca, ali i da su dobro sarađivali sa Makedoncima, koji takođe još nisu u EU.
Gledajući praksu istočnoevropskih država, zaključeno je, recimo, da je bolje da Srbija ima kancelariju za pridruživanje nego ministarstvo za evrointegraciju, koje, takođe, u tim zemljama postoji. Naime, naš sistem koordinacije procesa pridruživanja veoma je, kaže Vladimir Međak, savetnik u istoj vladinoj kancelariji, sličan bugarskom i estonskom sistemu.
Kako stvari stoje, kad je reč o saradnji sa Rumunijom i Bugarskom? Nažalost, tek smo nedavno uspostavili kontakte sa kolegama iz Bugarske. U prvim mesecima ove godine treba da bude uspostavljena i saradnja sa Rumunima, jer su ambasadori, kako naš u Rumuniji, tako i rumunski u Beogradu, izrazili stavove svojih vlada da u oblasti evrointegracija treba da budu unapređeni odnosi između Rumunije i Srbije, saznajemo od Majstorovića.
Inače, susedi, koji nas najbolje poznaju, objektivno, imaju veliki interes za našu integraciju u EU. Jer, susedu je, kako kaže prof. Visković, uvek u interesu da se, ukoliko postoji nekakva crna rupa, ona „popuni”. Nijedna država baš ne uživa u tome da bude na spoljnoj granici EU, jer taj položaj donosi niz problema.
A, na koji način bi jedna Rumunija, nova članica EU, mogla da utiče na ostale evropske države da Srbija brže krene ka Briselu? – Sve te države, u razgovorima, iznoseći svoj stav jasno i otvoreno, utiču, na neki način i na ostale – kaže profesor FPN i dodaje da, ipak, treba biti realan: 27 država je u pitanju i glas jedne, dve ili pet država ne odlučuje. Zato treba nastojati da se pridobije većina. A, tu je nekada važnije lišiti se otpora ili uticati na stav onoga ko se, eventualno, protivi, nego stalno „igrati” na stav onoga ko vas podržava – smatra on.
Srbija će „isključivo na osnovu sopstvenih sposobnosti i potencijala, koji postoje u privredi i državnoj upravi”, dobiti status kandidata „krajem ove ili početkom sledeće godine”, uverava nas Vladimir Todorić, savetnik Božidara Đelića, potpredsednika Vlade Srbije za evropske integracije. Navodeći da u celoj priči o ulasku u Evropu niko ne može biti sasvim originalan, a da „oslanjanje na političke saveznike ima neki svoj limit”, on kaže da postoje različiti nivoi na kojima možemo da tražimo uporedna rešenja. U pogledu razvoja privrede, možemo, recimo, tražiti rešenja i u Češkoj, u onome šta je ta zemlja uradila sa svojom automobilskom industrijom.
Todorić ističe da članstvo u EU nije poklon Slovenije, Hrvatske, Francuske ni Engleske, „nego se daje na osnovu sopstvenih zasluga”.
U redu, ali ko je taj na koga možemo računati da će, ipak, „pogurati” našu dalju evropsku integraciju? – Nema dileme: mi ćemo igrati na svaku zemlju koja može da pomogne. Znači, ne samo na Sloveniju, niti na bilo koju zemlju pojedinačno. Naša diplomatija zalagaće se, kao i svaka normalna diplomatija, da dobije podršku svake članice EU, kako bi ubrzala svoju evropsku kandidaturu – misli prof. Ivo Visković.

Ostale vestiArhiva