Nakon višečasovnih bezuspešnih pregovora, incident je okončan policijskom intervencijom i hapšenjem pripadnika PKK, koju Nemačka i EU smatraju terorističkom organizacijom. Ovaj događaj je, međutim, još jednom privukao pažnju međunarodne javnosti na nerešeno pitanje Kurda i specifičan položaj ovog naroda i njegovu borbu.

Turska im veoma dugo nije priznavala pravo na sopstveni jezik, kulturu, škole i sredstva informisanja, pa čak ni na ime Kurdi, već su nazvani “planinskim Turcima”. Pre dve godine, premijer Erdogan je uz veliku pompu pokrenuo “kurdsku inicijativu” s proklamovanim ciljem da se kurdsko pitanje reši. Inicijativa je uključivala ukidanje zabrane kurdskog jezika u privatni školama i političkim kampanjama, promenu Ustava koji ne priznaje postojanje muslimanskih manjina i uvođenje kanala na kurdskom jeziku na državnoj televiziji TRT. Doživela je neuspeh, zbog odbijanja Kurda, koji su vladine poteze ocenili kao običnu “kozmetiku”.

Prokurdska BDP (Partija za mir i demokratiju), koja se zalaže za autonomiju Kurdistana u Turskoj, u junu ove godine je osvojila dosad nezabeleženih 35 mesta u turskom parlamentu, dok PKK, koja u EU ima status “terorističke organizacije”, od 1984. vodi gerilski pobunjenički rat na jugoistoku Turske (donekle oslabljen nakon hapšenja njenog lidera Odžalana 1999), a koristi i svaku priliku da Tursku napadne s kurdskih teritorija u Iraku.

Turska vlada ima dozvolu da u vojnim akcijama odmazde protiv PKK prelazi iračku granicu do 17. oktobra, a sada u pregovorima u Bagdadu nastoji da izdejstvuje i produžetak ovog mandata. Napetost između Turaka i Kurda raste, međutim, i u samoj Turskoj. Tokom svetog meseca Ramazana u istanbulskoj četvrti Zejtinburnu bilo je ozbiljnih nemira i sukoba između Turaka i pristalica BDP, kurdski radnici u Erzurumu bili su napadnuti i prinuđeni da se vrate u Dijarbakir, a napadi kurdskih bombaša samoubica u turskim gradovima ove godine su još učestaliji.

Američki list “Vašington post” optužuje Erdogana za licemerje, i prebacuje mu da svoju podršku Arapskom proleću i pravima Palestinaca koristi kako bi osvojio simpatije i podršku arapskih zemalja i ojačao uticaj Turske, ali istovremeno i kao dimnu zavesu, iza koje koristi represiju i vojnu silu kako bi u sopstvenoj zemlji ugušio težnje Kurda za autonomijom. Međunarodnom kampanjom zbog ugnjetavanja manjina i vojnom podrškom zabranjenoj PKK, sa čijim liderima planira da se sastane u Evropi, Turskoj u novije vreme preti i izraelski zamenik premijera Avigdor Liberman.

U Evropi trenutno živi najmanje 700.000 Kurda. Ublažavanje pogranične kontrole između evropskih zemalja i uspon ilegalnih organizacija koje se bave krijumčarenjem ljudi - mnoge od njih vode Kurdi - doveli su do toga da još hiljade njih u evropskim zemljama žive ilegalno. Mnogi od Kurda u egzilu i njihovih potomaka održavaju veze sa Kurdskim organizacijama, čiji se broj u Evropi tokom proteklih godina naglo umnožio. Neke od njih su i političke prirode i važe za paravan nelegalne PKK.

Njene aktiviste u Evropi optužuju da formiraju fiktivna preduzeća, kao pokriće za rad na regrutovanju i obuci gerilaca PKK, koja svoju oružanu borbu protiv turske države finansira dobrovoljnim prilozima svojih sunarodnika, ali i njihovim reketiranjem u evropskim gradovima i prihodom od trgovine drogom.

Razmere kurdske podrške bivšem lideru PKK Odžalanu postale su jasne tokom demonstracija zbog njegovog hapšenja i suđenja, koje su ujedinile Kurde širom Evrope. Analitičari tvrde da Kurde za ovakve akcije mobiliše MED TV, kurdski satelitski kanal sa sedištem u Londonu, koji Turska smatra glasilom PKK, dok drugi tvrde da PKK održava tesne veze sa kurdskim organizacijama i da joj to omogućava da relativno lako organizuje koordinisane demonstracije i druge akcije, poput one u Kelnu.

Ostale vestiArhiva