Krajem prošle godine, tačnije u oktobru, Dragoljub Žarković je sa svojom redakcijom ispratio dva jubileja: 1500. broj "Vremena" i 29. rođendan tog nedeljnika.
Tekst o ovom drugom jubileju naslovio je citatom Roberta Orbena, vremešnog američkog komediografa i mađioničara kako su "najbolji rođendani oni koji ćemo tek da doživimo". Nažalost, sa one životne strane, Žarković ih je proslavio premalo, sa one profesionalne to su rođendani za respekt. Ovaj poslednji sa "Vremenom" koje je rasitnilo treću deceniju postojanja istovremeno je upisao Žareta u novinarsku istoriju kao čoveka sa najdužim stažom na mestu glavnog i odgovornog urednika jednih novina u srpskom novinarstvu. I nije Žarković na tom mestu bio po sili nekakve inercije, već kao kamen međaš i konstanta da bi ovaj nedeljnik dočekao trećinu veka sa istim principima na kojima je osnovan davne 1990. godine a koji su podrazumevali profesionalno poštenje, hrabrost i odsustvo trulih kompromisa. Upravo o tome i govori Žaretova beleška tim rođendanskim povodom: "...Ušli smo u tridesetu godinu postojanja, što je mnogo duže nego dinamika kojom se ovde menjaju, najčešće kvare, institucije, zakoni pa i običaji, a o ljudima i da ne govorim. Voleo bih da verujem kako smo u ključnim stvarima ostali dosledni i pošteni bez prava na izgovor da se političke i nadasve društvene, a još više tehničke okolnosti menjaju. Kada smo počinjali, od alata smo imali neku IBM-ovu električnu pisaću mašinu, jedne makaze (istina velike), kutiju (takođe veliku) i veliku želju da napravimo nešto drugo. Sad sve zuji od kompjutera (istina nevelike snage), makaze (male) se mogu naći u ženskoj tašni, ali meni se čini (mada su prvoborci prvo sebi dodelili besplatne karte za voz, kao dokaz da o svojoj borbi imaju najbolje mišljenje) da mi koji smo startovali projekat – o kome je čaršija brujala da će izdržati najviše tri meseca (umalo da se to i ostvari) – nismo promašili ono najvrednije: doslednost i poštenje. Otuda bi i mi mogli vozom besplatno – kad bi bilo vozova".
Nije retorička opaska, već nepobitna istina konstatacija redakcije "Vremena" koji su - osvrćući se na uredničku i novinarsku lucidnost, talenat, neverovatnu veštinu komunikacije i harizmu svog glavnog urednika - zaključili kako su Žaretovim odlaskom "izgubili sopstveni koren i veliki deo identiteta" i koga će pamtiti "najviše po spremnosti da na sopstvenim leđima ponese najveći teret pritisaka i da čak žrtvuje i sebe kako bi poštedeo redakciju i sačuvao njen integritet i kredibilitet".
Štitio je redakciju, ali i dignitet novinarske profesije i radio je to kao urednik, čest učesnik javnih debata i panela, rado viđen gost i sagovornik u televizijskim emisijama, a najviše kao autor tekstova, što onih u "Vremenu", što u drugim novinama, nikad ne zaboravljajući niti prenebregavajući osnovne premise novinarstva. Optika "Zuma", njegove redovne kolumne koja je iz nedelje u nedelju otvarala brojeve "Vremena", bila je savršeno podešena da razdvoji bitno od nebitnog pa su stvari i pojave, koliko god zamršene i skrivene bile, postajale jasnije i vidljivije posle njegovih žovijalnih opservacija. Nekad mu je bio dovoljan i naslov da ubode "u sridu" i da razmontira laž i marifetluk, predvidi rasplet i, najčešće, dobro iznervira vlasti koje su, koje god kakve god bile, zazirale od onoga šta će Žare reći i napisati. Voleli ga nisu, ali su ga poštovali i respektovali i samo naizgled će im biti lakše bez njega. Žaretovim odlaskom su svi izgubili. Političari, barem oni mudriji, autoritetni korektiv, mladi poslenici novinarske profesije učitelja i primer kako valja. Zbogom, Žare.

Ostale vestiArhiva