U registar su upisani u oktobru, odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, na inicijativu etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine, a prikupljanje dokumentacije za upis počelo je krajem 2019. godine. Tamburaška praksa je ovde opisana kao grupno muziciranje na trzačkim instrumentima i deo tradicije modernog doba, približno poslednja dva veka, pre svega u Vojvodini, kao i na područjima Kragujevca, Šapca, Beograda i drugih gradova i mesta.
Svira se najčešće u bandama ili ansamblima do osam muzičara i u malim orkestrima sa osam-petnaest članova, dok se veliki orkesti pojavljuju u novije vreme kao institucionalizovane forme. Instrumenti se nazivaju: prim ili bisernica, a-basprim (a-brač), e-basprim (e-brač), tamburaško čelo, kontra (bugarija), tamburaški bas ili begeš, stojeće tamburaško čelo (kiš-begeš).Umeće kod tamburaške prakse nije samo u sviranju. To je i pevanje, komponovanje, aranžiranje pesme za ansambl ili orkestar, pa i izrada i popravka instrumenata. U kafanskom ambijentu, to je i poseban odnos sa publikom. Uz tamburašku muziku se obeležavaju rođenja, slave i svadbe, pa i poslednji ispraćaj čoveka. Svoje znanje i veštine, ovi muzičari prenose često i unutar porodice, grupe i zajednice, ali se tambura uči i u školama.
„Bez obzira što tambura jeste u obrazovnim institucijama na niovu nižih muzičkih škola, tako i srednjih muzičkih škola, doživećemo da jednog dana bude izučavana i na visokoškolskim ustanovama. Ona će nesumnjivo ostati u narodu, jer je iz naroda i ponikla”, kazao je predsednik Saveza tamburaških društava Vojvodine Bojan Trenkić koji je u Muzeju Vojvodine prisustvovao događaju povodom upisa tamburaške prakse među elemente nematerijalnog kulturnog nasleđa.
On kaže da je za tamburaška društva taj upis istorijski događaj od neprocenjive vrednosti jer su institucije države prepoznale ulogu tambure i ove muzike koja je u kulturi Srbije i van nje. Uveren je da je budućnost tamburaške muzike svetla zahvaljujući plejadi umetnika u protekla dva veka, kao i mladim naraštajima.
„Ovo nije moj pristrasni tamburaški stav, nego stav svih ljudi, poštovalaca našeg velikog dela muzičke baštine, a to je u svakom slučaju tambura. Tambura na najverodostojniji način predstavlja i pronosi slavu ne samo tamburaške muzike, nego i tradicije ovog podneblja, koju deli ne samo srpski narod, nego i svi ostali”, ističe.
Danijela Filipović iz Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije objašnjava da je za upis u registar najpre potrebno da zajednica koja je nosilac tog elementa iskaže nameru za time, nakon čega se priprema dosije sa obrascem i saglasnošću nosioca nasleđa.„Neophodno je da kroz taj dosije pokažemo da su zajednice zaista zainteresovane za očuvanje tog elementa i da će prihvatiti mere očuvanja koje je potrebno definisati, ali isto tako u dosije ulaze video i fotodokumentacija koja svedoči o životu tog elementa u sadašnjem trenutku”, navodi ona i napominje da je važno znati i o tome kakvo je ovo nasleđe danas da bi se pratile promene i donosile mere očuvanja, među kojima su i edukacije i radionice.
Direktorka Muzeja Vojvodine Tijana Stanković Pešterac kaže da pojam nematerijalnog kulturnog nasleđa deluje možda maglovito i da ljudi nisu svesni šta sve može da podrazumeva, ali da se ovaj muzej bavi i time a ne samo čuvanjem i zaštitom predmeta našeg nasleđa.

Ostale vestiArhiva