Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, usvojen u Skupštini Srbije 26. decembra 2007. godine, otvorio je novo poglavlje srpske tranzicije. NJime je ozvaničen tzv. narodni kapitalizam, odnosno stvorene su zakonske mogućnosti da svi građani Srbije okuse čari akcionarskog prava.
Ako ostavimo po strani činjenicu da je početna euforija polako jenjava i ako zanemarimo procene da će potencijalnim akcionarima na raspolaganju biti znatno manja mogućnost zarade, odnosno da je reč o zakonu izneverenih nadanja, sasvim je sigurno da značajan deo društva veruje da će, ipak, doći do obećanih 1.000 evra i nestrpljivo iščekuje prve privatizacione kolače.
Zakon je potencijalne akcionare podelio u dve grupe. U prvoj su sadašnji radnici, bivši zaposleni i penzioneri šest velikih javnih sistema (EPS, NIS, Telekom Srbija, JAT, Aerodrom “Nikola Tesla” i “Galenika”). U drugoj koloni nalaze se svi punoletni građani Srbije, koji ni na koji drugi način do sada nisu iskoristili svoje akcionarsko pravo.
Strategija, koju je, svojevremeno, predočio ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić, nije pravila razliku između tzv. autsajdera (građana) i insajdera (radnika velikih javnih preduzeća). I jedni i drugi imaju pravo upisa besplatnih deonica, s tim da insajderi imaju povoljniji pristup dodatnim akcijama. S druge strane, građani mogu da računaju i na akcije iz tzv. Privatizacionog registra. To je ona zamišljena kasa u koju se slivalo 15 odsto kapitala preduzeća koja su privatizovana metodom javnog tendera. Predviđeno je Akcijski fond preuzme te deonice, proda ih na berzi, a dobijeni novac ravnomerno podeli svakom od četiri miliona potencijalnih korisnika.
Postoje još neke razlike. Dok građani registracijom stiču pravo na jednaki iznos novčane naknade (iz Privatizacionog registra!) i podjednaki broj deonica svakog od šest velikih javnih preduzeća, tzv. insajderi (sadašnji i bivši zaposlenici i penzioneri) mogu da računaju na 200 evra za svaku punu godinu provedenu u tim preduzeća, s tim da je maksimum postavljen na 35 godina radnog staža. Kad se te činjenice uzmu u obzir, onda se lako može doći do zaključka da insajderi, ipak, dobijaju više i da je utrživost njihovih vlasničkih paketa potencijalno brža i verovatnija.
Uostalom, sam zakon u članu 23. izričito kaže da akcijski kapital koji se bez naknade prenosi zaposlenima i bivšim zaposlenima ne predstavlja deo kapitala za sticanje besplatnih akcija koji se prenosi građanima. Rečju, to su dva različita toka, koji se, bez obzira na brojne sličnosti, ipak, bitno razlikuju.
Zanimljivo je i to da se odredbe ovog zakona odnose i na druga javna preduzeća i privredna društva, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa i u kojima je državni kapital većinski. Uslov je da se u tim preduzećima privatizacija okonča posle donošenja ovog zakona. Ovakva odredba otvara jedno krupno pitanje. Šta činiti ako su ta preduzeća toliko poslovno iznurena da u njima više nema kapitala koji bi se mogao raspodeliti kroz besplatne akcije? Odgovor bi mogla da pruži inicijativa Izvršnog veća Vojvodine, koje se založilo da se zaposlenima i bivšim radnicima “Dnevnik holdinga” podele akcije velikih javnih preduzeća na isti način kao i njihovim radnicima. Logika je jednostavna, ako je država kao vlasnik nekog preduzeća doprinela njegovom sunovratu, red je da radnike obešteti dodelom akcija onih državnih preduzeća, koja su zbog svog monopolskog položaja, ipak, preživela.

Ostale vestiArhiva