Sporazumi o slobodnoj trgovini tekstilom sa EU, kvalitet i geografska blizina razlozi su zbog kojih se sve veći broj tekstilaca iz evropskih zemalja odlučuje na poslovanje i proizvodnju u Srbiji. Zahvaljujući tome, domaća tekstilna industrija protekle godine popela se na treće mesto domaćeg izvoza, a neke fabrike počele su saradnju sa svetskim imenima poput „Armanija“ i „Dolčea i Gabane“.
Vrednost izvoza gotovih odevnih predmeta iz Srbije u 2007. godini iznosila je 380 miliona dolara, dok je za uvoz ovih proizvoda izdvojeno 100 miliona dolara manje. Zahvaljujući ostvarenom suficitu, domaća tekstilna industrija dospela je u sami vrh domaćih izvoznika. Ovaj pozitivan bilans nastao je zahvaljujući sporazumu o slobodnoj trgovini tekstilom sa EU koji je potpisan 2005. godine.
- Ovim ugovorom naši proizvođači dobili su slobodan pristup tržištu EU, što je dovelo do udvostručenja tekstilne proizvodnje u Srbiji, ali i do velikog interesovanja da se tekstilna proizvodnja EU izmesti u Srbiju. U januaru ove godine potpisan je ugovor kojim je omogućen i slobodan pristup njihove robe našem tržištu. Ipak, značajniju integraciju naše tekstilne industrije u EU možemo očekivati tek kada se kod nas stabilizuje politička situacija i ratifikuje sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Mislim da bismo sa stabilnom politikom doživeli pravi bum - objašnjava Vesna Vasiljević, v.d. sekretara Udruženja tekstilne industrije pri Privrednoj komori Srbije.
Vasiljevićeva objašnjava da su naša moda i modni standardi na dobrom glasu u EU, zbog čega naše firme poput „Zekstre“, „Mone“, AMC, „Tifani prodakšna“ i „Lune“ jako dobro prodaju svoje proizvode na tom tržištu.
Jedan od presudnih faktora za povratak zemalja EU našoj tekstilnoj industriji i prebacivanju proizvodnje u Srbiju jeste i isplativost, gde nam čak ni Kina nije konkurencija. Naime, transportni troškovi odeće „u visećem stanju“ iz Srbije koštaju oko 23 evrocenta po komadu, iz Rumunije, Bugarske ili Moldavije transport po komadu košta jedan do pet evra, a iz Kine je mnogo skuplji.
- EU ima razmaženu potrošačku klijentelu i sada se kolekcije rade 12 puta godišnje. Zbog toga im je potrebna proizvodnja koja će se obaviti sad i odmah i koja može da se distribuira u roku od 24 sata, što mi možemo da uradimo. Osim toga, svi proizvođači imaju u vidu različite sporazume po kojima Srbija sada trguje. Najveći broj italijanskih investitora, na primer čarapara poput „Pompee“ ili „Kalcedonije“, u Srbiju su došli zbog Amerike. Carinska stopa u Americi za proizvode iz EU iznosi od 73 do 90 odsto, dok Srbija u Americi ima preferencijalni status pa se naši proizvodi kod njih carine sa 0,83 odsto - objašnjava Vasiljevićeva i naglašava da bi nam, u slučaju da Srbija nije potpisala sporazum o stabilizaciji, EU uvela carinske stope u visini od 12 do 14 odsto čime više ne bismo bili konkurentni na njihovom tržištu.
Da je srpska tekstilna industrija interesantna za evropske i svetske proizvođače potvrđuje i Đorđije Nicović, vlasnik kompanije „Irva“, u čijem sastavu poslednjih godinu dana posluju tri firme - „1. maj Pirot“ iz Pirota, „Niteks“ iz Niša i „Rudnik“ iz Gornjeg Milanovca. Ova kompanija ima u planu i kupovinu „Kluza“.
- „1. maj Pirot“ zapošljava 1.600 radnika. U pregovorima smo i za kupovinu nove opreme u vrednosti od dva miliona evra, čime ćemo povećati kvalitet i smanjiti vreme izrade odela - kaže Nicović.
Nicović objašnjava da je prvobitna ideja njegove kompanije bila komercijalno i vlasničko povezivanje „1. maja“ i slovenačke „Mure“, ali da je to u Sloveniji dočekano „na nož“.
- Tada smo od njih doveli nekoliko ljudi zahvaljujući kojima smo uspostavili saradnju sa zapadnim zemljama. Trenutno radimo za „Armanija“ i „Dolčea i Gabanu“, a u toku su pregovori sa „Bosom“.
Prvo smo dobijali gotove krojeve, a sada se ugovara takav stepen da sami radimo krojenje. Očekujemo da ćemo dobiti u dizajn i izbor materijala. Takođe, pregovara se o proizvodnji i distribuciji tih marki za lokalno tržište, čime bi se omogućila znatno veća prodaja gotovih proizvoda ovde i u zemljama u okruženju poput BiH, Crne Gore i Makedonije - objašnjava Nicović i dodaje da bi se u tom slučaju odela renomiranih svetskih proizvođača na našem tržištu mogla prodavati po ceni od 200 evra.
„Rudnik“ je specijalizovan za žensku garderobu i trenutno za njega šiju tri fabrike - u Beogradu, Topoli i Milanovcu koje zapošljavaju 50 radnika. Ukoliko sve bude išlo po planu, uskoro će početi da rade za „Maks Maru“, „Bos“, „Bastleta“ i još neke renomirane marke.
„Niteks“ radi frotir, tkanine, bademantile i zapošljava oko 800 ljudi, a sa formiranjem novog pogona za konfekciju koji će biti smešten u Medveđi, ova kompanija uposliće još 100 radnika.
U nasleđu ove tri fabrike ostalo je 45 prodavnica i sada treba investirati u renoviranje mreže.

Ostale vestiArhiva