U ovaj posao nije ušla slučajno jer je kao devojčica, gledajući majstore kako krote gvožđe, maštala da se oproba u metaloglodačkom zanatu.

- Nekada nas je bilo 17 u radionici i radili smo kao tim lekara. Najlakše i najbrže nalazili smo rešenja za održavanje kvaliteta. Ovo je jako lep i kreativan posao, pa zamislite samo to što će sve ovo gvožđe ostati još dugo posle mene i koristiće svima. Neki će znati da sam ga ja prerađivala, a neki ne, ali je jako lep osećaj da ostavite nešto iza sebe - kaže Ana.

Na početku svog majstorskog bitisanja ženska pojava je na muškom poslu bila meta znatiželjnih pogleda.

- Naša radionica je možda prljava, ali nam je mnogo lepo. Uvek sam pomagala svojim kolegama iako je bilo i onih koji su bili ljubomorni što jedna žena ovu vrstu posla obavlja brže i bolje od njih. Meni je ovo dokazivanje žene u svetu muškaraca - sa osmehom kaže Ana.

- Žao mi je samo što ovaj zanat odumire, nije posebno plaćen, a dosta je težak. Bilo je dosta onih koje sam ja naučila poslu, neki su me slušali, a neki pametovali i radili kako su hteli, ali su uvek dolazili na moju priču - ponosno kaže.

Njene kolege iz pogona kažu da je sve pusto kada ona nije tu.

- Ne mogu a da ne zapevam, pesma je moj hobi, zapravo posao kojim sam kao mala želela da se bavim. Pa sada spajam lepo i korisno, pevam i mnogo više radim - završava Ana.

Ostale vestiArhiva