Žetva je još daleko, ali već stižu prve procene prema kojima će prinos pšenice biti sasvim skroman. U Zadružnom savezu Srbije taj prinos procenjuju na oko milion i po tona i dodaju da će sa takvom žetvom pšenica u idućoj godini verovatno morati da se uvozi. Ješćemo, dakle, kako neki sastavljači novinskih naslova vole da kažu - pogaču od uvoznog zrna.
Ljudi su se decenijama u socijalizmu navikavali da je to loša vest, jer moramo da uvozimo i "trošimo dragocene devize" na ono što bismo i sami mogli da proizvodimo. Bio je to zapravo socijalistički koncept privrede koja bi trebalo da bude sposobna da sama proizvede sve ili gotovo sve što joj je potrebno. Osnovne artikle pre svega, a pšenica je tu svakako na prvom mestu.
Svima je i onda bilo jasno da je domaća pšenica veoma skupa. To je proizvod koji zahteva veoma malo ljudskog rada, pa je isplativ samo ako se gaji na velikim parcelama. Kod nas je zemljišni posed uvek bio usitnjen (a takav je ostao i danas), a društvena gazdinstva koja su takve parcele imala patila su od mnogih neracionalnosti. Ta mana nadoknađivala se visokim otkupnim cenama pšenice i velikim parama. One su se u boljim vremenima obezbeđivale iz budžeta, a u lošijim - prostim štampanjem para. I sa tim velikim državnim parama vlasnici malih poseda zarađivali su, ako su uopšte zarađivali, sasvim skromne sume, ili su se jedva pokrivali. Trebalo bi ipak da priznaju da se sve to dobijalo za veoma malo rada.
Nema nikakvog razloga da se sa takvom socijalističkom praksom nastavi. Mali posed može da donese velike pare, ali sa drugim poljoprivrednim kulturama i sa mnogo više rada. Hektar pšenice, hektar malinjaka i hektar vinograda donose veoma različite prihode, ali razlika je i u trudu koji treba uložiti. Niske cene pšenice neće, dakle, uništiti male poljoprivredne proizvođače, nego će ih naterati da se okrenu drugim poljoprivrednim kulturama.
A za potrošače pitanje da li će pogača biti od domaće ili uvozne pšenice nije previše važno. Važnije im je da ne bude previše skupa.

Ostale vestiArhiva