Ona kaže da se na biro rada prijavljivala uredno svake godine više od četiri decenije, o čemu svedoči i njena radna knjižica.
- U 63. godini života nemam dan radnog staža, a želela sam da radim. Htela sam da prihvatim bilo šta, ali niko nikada ništa nije ponudio - priča Dragica.
Iako ponude sa biroa nisu stizale, ona je sama aktivno tražila posao, ali bezuspešno
- Poslala sam sigurno više od 100 molbi za posao. Odbijali su me čak i za poslove spremačice, zato što imam srednju školu - kaže Dragica.
Ona je u Novi Sad došla 1972. iz Makedonije, sa završenom srednjom Poljoprivrednom školom. Kako kaže, u gradu nije imala vezu, jer je bila nova, pa je tako i u srećnija vremena ostala bez posla.
- Ne krivim nijednu vlast, ali ne razumem kako sam u vreme socijalizma, kada je posla bilo, ostala bez radnog mesta - pita se Dragica.
Sve ove godine živela je od suprugovih primanja.
- S biroa nikada nisam dobila ni dinar. Verovala sam da ću se zaposliti, pa nisam primala nikakvu naknadu - dodaje Dragica.
Kako kaže, u ovim godinama njene šanse za zaposlenje su minimalne.
- Sada se više ničemu ne nadam. Skinuli su me s evidencije na birou i rekli da nemam šanse da se zaposlim. Svi traže mlađe, tako da je za mene gotovo - kaže naša sagovornica.
Ipak, najviše je plaši to što neće imati penziju.
- Kada bih sada i našla posao i bila prijavljena, ne bih mogla da ostvarim pravo na penziju, jer čak i za starosnu treba 15 godina radnog staža, što bi značilo da bih morala da radim do 78. godine života - objašnjava ona.
Dragica živi sa mužem, koji prima 28.000 dinara mesečno, i s unukom, koji je završio prvu godinu studija.

Ostale vestiArhiva