U Briselu je krajem marta postignut načelni dogovor da se cilj o udelu obnovljive energije od 32 odsto do 2030. zameni još zahtevnijim od 42,5 procenata, čime bi se dodatno ubrzala energetska tranzicija. Povrh toga, Evropska unija ne odustaje ni od ambicije predvođenja globalne revolucije u segmentu čistih tehnologija. Samo koji dan ranije, tačnije 16. marta, komisija je objavila akt o industriji s nultom neto stopom emisija i akt o kritičnim sirovinama – ključne smernice industrijskog razvoja EU na duži rok, navodi Ivan Nikolić, direktor za naučnoistraživački razvoj u Ekonomskom institutu za publikaciju „Mesečne analize i trendovi”.
„To nije samo aktuelnost u ekonomskoj politici EU. To može da bude najava industrijskog preokreta i razvojnog preporoda Srbije koja ima litijum kao kritičnu mineralnu sirovinu. Resurs koji može radikalno da promeni našu poziciju u regionu i Evropi. Ali i resurs koji, parafrazirajući Tolkina, ima moć da iskvari srce onoga ko ga poseduje”, kaže Nikolić.
Akt o industriji s nultom neto stopom emisije je kontinuitet prethodnih inicijativa i svojevrsna dopuna evropskog zelenog plana i plana EU za uštedu energije. Pandemija kovida 19 i energetska kriza uzrokovana ruskom invazijom na Ukrajinu demaskirale su slabosti koje štete industrijskoj konkurentnosti EU. Zato je cilj EU da uveća proizvodni kapacitet za tehnologije sa nultom stopom emisija, od najmanje 40 odsto celokupne proizvodnje do 2030. Aktom se posebno podupiru strateške tehnologije s nultom neto stopom emisija koje su komercijalno dostupne ili će uskoro ući na tržište i koje imaju potencijal brzog rasta, što bi doprinelo ciljevima u pogledu dekarbonizacije.
Pre svega misli na osam strateških tehnologija: solarnu fotonaponsku i solarnu toplotnu energiju, elektolizatore i gorivne ćelije, energiju vetra, održivi bioplin, biometan, baterije, hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida, toplotne pumpe i geotermalnu energiju i mrežne tehnologije (uključuje i pametno i brzo punjenje za električna vozila).
Ključna slabost EU je što je planirani tehnološki progres ekstremno uvozno zavisan. Trenutno se u EU iz Kine doprema preko 90 odsto solarnih fotonaponskih ploča i drugih fotonaponskih tehnoloških komponenti, više od jedne četvrtine električnih automobila i baterija. Kina obezbeđuje i 90 odsto globalnih ulaganja u proizvodna postrojenja za energiju s nultom neto stopom emisija. S druge strane, EU podjednako oskudeva i sa kritičnim sirovinama za proizvodnju. Na primer, iz Kine dobija 100 odsto potreba za teškim metalima retke zemlje, 85 procenata za lakim metalima retke zemlje i 97 odsto snabdevanja magnezijumom, 99 procenata zaliha bora stiže iz Turske, 79 odsto litijuma iz Čilea i slično.
Kritične sirovine su neophodne u brojnim strateškim sektorima, ne samo u industriji s nultom neto stopom emisija, već i u proizvodnji digitalnih komponenti, svemirskom i odbrambenom sektoru. S obzirom na činjenicu da potrebe za ovim sirovinama svakim danom rastu, strahovi su sve veći. Rezultati dostupnih studija ukazuju da se sa progresivnom dekarbonizacijom i digitalizacijom modernih ekonomija predviđa ekspanzivni porast potražnje za ovim sirovinama u narednim decenijama. Tako, samo u EU, Zajednički istraživački centar Evropske komisije očekuje da će se potrošnja litijuma povećati devet do 12 puta do 2030, i za više od dvadeset puta do 2050. godine. Rizik je prepoznat, a imperativ je očigledno, pošto-poto, ublažiti stratešku zavisnost. Jačanje strateške autonomije EU nije zato moguće bez ozbiljne ekspanzije rudarstva i reciklaže.
Da li je ovaj cilj realan i kako to ostvariti? Bez ključnih sirovina nema novih tehnologija koje jedino mogu obezbediti konkurentsku prednost evropskoj industriji. Stoga je neophodno otkloniti prepreke koje bi ubrzale ekstrakciju, rafiniranje, preradu i recikliranje. Kako bi promenila svoju nepovoljnu poziciju, EU mora intenzivirati saradnju s pouzdanim trgovinskim partnerima u svetu, u zajedničkom interesu rasta proizvodnje, na održiv način.
Evropski kontinent, bez dileme, ima neka neiskorišćena, autohtona nalazišta ovih metala. Procene su različite. Imamo neke potvrde resursa za proizvodnju baterija. Reč je o litijumu, kobaltu, niklu, grafitu i manganu. Francuska i Portugalija su odranije poznate po znatnim rezervama litijuma, pri čemu prva već najavljuje pokretanje rudarenja na jednoj lokaciji, dok je potonja rangirana na šestom mestu u svetu po proizvodnji. Za kobalt – još jedan važan materijal za moderne litijum-jonske baterije – nedavno su identifikovani neiskorišćeni resursi širom kontinenta. Ove podatke i medijske naslove ipak treba uzimati s oprezom. U razmetanju resursima briselski političari već idu predaleko, naročito u segmentu zemnih metala.

Ostale vestiArhiva