Kako biste se osećali da ubuduće računar odlučuje da li da živite ili umrete?
Nije vreme za zebnju i pometnju, u stvarnosti se još ne naziru prizori iz „Odiseje 2001”.
Ali ko sme reći da se uskoro tako nešto neće dogoditi?
I da umesto „Hala 9000” koji je otkazao poslušnost u svemirskom brodu, u nekoj bolnici računarski program za ovu svrhu osmišljen presuđuje da li neizlečivi bolesnik treba da ostane u životu!

Prvi koraci su već načinjeni – a gde drugde – nego u SAD. U traganju za pouzdanijim (i verodostojnim) ispunjenjem poslednje volje, na temelju nove matematičke formule sastavljen je algoritam (konačan niz koraka za rešavanje matematičkog ili logičkog problema) koji se pokazao malčice boljim u poređenju s preporukama najbližih srodnika kada je valjalo ispuniti nečiju oporuku. Uopšteno je nazvan „pokazatelj lečenja zasnovan na stanovništvu”.

Razlika iznosi samo desetinku postotka (78,5 prema 78,4 u korist mašine), a s više podataka za odlučivanje, najavljuju stručnjaci, i te kako bi se uvećala.

Duhovi su se ustalasali, bez obzira na to što je jedinstveno istraživanje sprovedeno pod okriljem Nacionalnog instituta za zdravlje u Betezdi. U svežem sećanju je iscrpljujuća borba supruga, sada počivše Teri Skijavo, kojoj je otkazao mozak, ali su je i dalje održavali u životu sve do presude Vrhovnog suda. Izdvojila su se dva suprotstavljena tabora: prvi osporava da se ma kojoj skalameriji prepusti ovako osetljivo odmeravanje, drugi u ovome vidi neumitni prodor mašina u našu svakodnevicu.

Zamisao nije plod naših dana: još 1947. godine psiholog Teodor Serbin rekao je, na jednom medicinskom savetovanju, da lekar podseća na mašinu kada rasuđuje kako nekoga najbolje lečiti, zasnivajući svoje sudove na statističkim datostima. I dodao je da čovek nije toliko pouzdan predloživši „da (doktorsko) oko i mozak odmeni Holeritova mašina”. (Elektromehanička mašina za obradu pomoću rupica na kartici izbušenih na zadatim mestima koju je krajem 19. veka izumeo Herman Holerit, a uvršćuju je u preteče današnjih kompjutera).

Bioetičar dr Dejvid Vendler iz Nacionalnog instituta za zdravlje se sa svojim timom upustio u raščlanjivanje i prikazivanje gotovo 20.000 ishoda u kojima su sami oboleli ili je neko drugi isposlovao prekraćivanje daljih patnji. Ispostavilo se da su rođaci i teško oboleli bili saglasni u 68 odsto slučajeva, a da su se razišli kada su prvi savetovali drugima da nastave lečenje i ako to više nisu želeli.

Na veliko iznenađenje: krivulja je krivudala maltene istovetno, iako je konačna reč prepuštena lekaru ili licu koje nije ni u kakvom srodstvu s paćenikom.

Ostala proučavanja ukazala su da takozvano „pravilo jednog procenta” presuđuje da li će se oprema za održavanje u životu isključiti ili ne. Ukoliko postoji, najmanja, tolika verovatnoća da će se oporaviti, oboleli neće tražiti da se lečenje obustavi. Pod uslovom da može da se sporazumeva, da pamti i da je pri čistoj svesti.

Rukovodeći se time Dejvid Vendler je sa saradnicima sačinio kompjuterski program za procenu izgleda preživljavanja, utemeljen na svim merilima opisanim u 16 dosadašnjih istraživanja koja obuhvataju pomenutih 20.000 ishoda. I na osnovu svega dobio je rezultat po kojem se ljudska i mašinska presuda razlikuju za desetinku postotka. Ne zaboravimo da se program oslanjao samo na „pravilo jednog procenta”, sa uključivanjem ostalih činilaca kudikamo bi se, kako smatraju tvorci, povećala tačnost pogađanja.

Jedan od bitnih pokazatelja jeste starost: u poodmaklim godinama ljudi ne prihvataju nastavak lečenja ni ako imaju dva odsto izgleda za izlečenje. Žene drukčije razmišljaju od muškaraca, obrazovani od neobrazovanih, pripadnici različitih rasa...

„I ako se pokaže da je algoritam bolji u predviđanju, to ne znači da ćemo morati da ga koristimo”, zaključio je dr Den Brok, rukovodilac odseka za medicinsku etiku na Univerzitetu Harvard.

Rezultati nesvakidašnjeg proučavanja objavljeni su u uglednom „Godišnjaku” Nacionalne akademije nauka.

Ostale vestiArhiva