Višak podataka, manjak memorije. Istraživanje koje se bavilo digitalnim informacijama nedavno je obelodanilo da u svetu nedostaje skladišni prostor. Sva sreća što se u međuvremenu ponešto obriše.
Izveštaj je sačinila čuvena kompanija „Internešenel dejta korporejšn” (IDC) zbrajajući sve „nule” i „jedinice” koje čine fotografije, video-zapise, elektronsku poštu, internetske stranice, brze poruke, telefonske pozive i ostali digitalni sadržaj. Istraživači su pretpostavili da se svaki prosečni digitalni zapis umnoži tri puta.
Kada je sve to sabrano, ispalo je da je na planeti prošle godine stvorena 161 milijarda gigabajta ili 161 eksabajt digitalnih informacija!
To bi bilo 12 džinovskih gomila knjiga koje bi se protezale od Zemlje do Sunca. Možete to zamisliti kao tri miliona puta više činjenica nego u svim knjigama ikada objavljenim. Ukoliko je i ovo suviše zamršeno, pomislite da bi tolika količina digitalnih „nula” i „jedinica” stala u dve milijarde sprava za slušanje muzike iPod najvećeg kapaciteta.
Nadamo se da je jasno da je ovo nepregledni okean. Najpotpunija prethodna procena nastalog digitalnog sadržaja stigla je sa Univerziteta Berkli (SAD) koja je ukupnu globalnu proizvodnju 2003. zaokružio na pet eksabajta. Ali, visokoškolski istraživači su izabrali drugačiji pristup: brojali su neelektronske podatke, kao što su analogne radijske emisije ili otisnuti memorandumi, izračunali su koliko bi memorijskog prostora to zauzelo kada bi se digitalizovalo. Pri tome su sračunali samo originalne podatke, ali ne i svakojake umnoške.
Brojevi IDC-a, međutim, podrazumevaju i kada je sadržaj nastao i kada je ponovljen. Zbrajali su, na primer, digitalnu TV datoteku kad je snimljena, a i svaki put kad je prikazana na ekranu. Da su u obzir uzete jedino izvorne datosti, ukupan iznos bio bi manji – 40 eksabajta. Ova kompanija je, inače, koristila mnoštvo vlastitih analiza tržišta, zbog čega će biti teško ponoviti ispitivanje i potvrditi rezultate.
Na to su upozorili istraživači sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, Džejms Šort i Rodžer Bon, koji nameravaju da u svom izveštaju primene pristup s Berklija. Rodžer Bon smatra da bi bilo mudro IDC-ove brojeve uzeti sa zadrškom, iako ne veruje da će se oni bitno razlikovati od maločas predstavljenih.
Imajući u vidu da je pet eksabajta 2003. već bilo ogromno, koga je briga što je to sada znatno više?
Važno je shvatiti, naglašava analitičar Džon Ganc iz IDC-a, šta stoji iza ove informacione eksplozije. Kompanija procenjuje da će do 2010. oko 70 odsto svetskih digitalnih podataka gomilati pojedinci, najviše zbog skladištenja video-zapisa; kompanije to čine, uglavnom, koristeći kamere za nadzor.
U svemu ovome je, verovatno, najzanimljivije da priliv podataka tehnički nadmašuje prostor za čuvanje. IDC saopštava da je prošle godine u svetu bilo dostupno 185 eksabajta memorijskog prostora, a da će 2010. on iznositi 601 eksabajt. Istovremeno će količina novostvorenog materijala skočiti sa 161 eksabajt 2006. na 988 eksabajta (zaokruženo na jedan zetabajt) 2010. godine.
Da svi čuvaju svaki digitalni bit, ne bi bilo dovoljno memorije!
Na svu sreću, memorijski prostor je danom sve jeftiniji, a da se dosta toga svakodnevno izbriše. To se ne odnosi samo na elektronsku poštu, nego i na telefonske razgovore.
Ko kaže da neko negde ne snima sve telefonske razgovore? IDC je pretpostavio da se to, ipak, ne radi.
Rezultati istraživanja ukazuju da u ovom svemiru podataka valja imati bolje tehnološke postupke za zaštitu, opisivanje, pronalaženje i ponovno korišćenje neophodnih zapisa.

Ostale vestiArhiva