U želji da im trgovi budu čisti, a da ipak zadrže golubove kao sastavni deo svakog gradskog trga, u Santjagu su se dosetili - umesto da svi šetači na trgovima hrane golubove, gradski pekari iznose na ulice velike plehove sa mirišljavim veknama svežeg hleba, da bi golubovi kljucali. Počeli su sa Trgom oružja, koji je najveći i najposećeniji. To se, međutim, nije pokazalo veoma uspešnim! Golubovi su se preselili na druge trgove. Kako su pekari premeštali svoje hlebove, tako su golubovi napuštali trgove na koje su oni iznošeni. Navikli na slobodu i na one koji ih hrane mrvicama i semenkama, lete kuda hoće. Pekari, ipak, revnosno donose svoje hlebove. Ko će pobediti - ostaje da se vidi. Otkrićemo vam malu tajnu: autor ovog teksta nije odoleo rumenom hrskavom okrajku jedne, još tople, vekne. I da znate, ne razume zašto golubovi odbijaju ovaj obrok.
Inače, opet u želji da sve bude čisto i "kao sa razglednice", kroz sve bronzane spomenike u Santjagu sprovedena je struja niskog napona, da ptice ne bi sletale i, ne daj bože, obavljale "ono" na glavu nekog velikana.

Uopšteno o Čileu
Čile je, inače, izdužen, prostrt od tropa, na severu, do skoro samog Antarktika, na jugu, skučen između Tihog okeana, na zapadu, i lanca Anda, na istoku, koji ga odvajaju, skoro izoluju, od Bolivije i Argentine. Na severu, u području već pominjanog čuda iz ukrštenice, deli kratku granicu sa Peruom. Od njegove obale, pružaju se na zapad stotine, čak hiljade milja otvorenog mora do prvog kopna. Posetiocu se na momente učini kao kraj sveta.
Ako vaš avion slučajno sleće u Ariki (Arica), malom gradu na severu u Atakami (Atacama), možda ćete i poverovati da ste na kraju sveta. Ako, posmatrajući iz aviona, putnici sa desne strane letelice vide samo pesak zapljuskivan penušavim talasima Pacifika, a oni sa leve strane samo vrhove Anda, pokrivene večitim snegom, i u daljini - oblacima obavijenu Akonkagvu (Aconcagua), opet ćete poverovati da je to kraj sveta. Takvo ubeđenje je već potpuno ovladalo vama, ako ste odlučili da avionom nadletite Ognjenu zemlju (Tierra del Fuego) i Antarktik.
Lako se, međutim, shvata da niste na kraju sveta. Prestonica Čilea je "najevropskiji" grad Južne Amerike. To je velegrad, veliko moderno "gradilište", ali i "muzej" pod vedrim nebom. Ne možete biti na kraj sveta u zemlji Pabla Nerude i Gabrijele Mistral. Nikako ne može biti kraj sveta u zemlji koja drži 34 procenta svetske proizvodnje bakra i 37 procenata ukupnih svetskih rezervi tog crvenog metala. Nije kraj u zemlji koja proizvodi tako dobra vina koja prodaje čak i Francuzima. Čile ima još i izuzetno razvijenu drvnu industriju, poljoprivredu, koja je u zamahu, i zimske sportske centre, sa skijaškim stazama na kojima bi mu pozavidele i neke olimpijske destinacije.
Petnaest miliona Čileanaca, a pet ih živi u prestonici, uspelo je da dovede svoju zemlju na mesto vodećeg ekonomskog faktora Južne Amerike. Čile je lepa zemlja lepih i hrabrih ljudi, koji su izdržali strahote španskog kolonijalizma, rat sa Peruom i Bolivijom oko Atakame, koja im je svima bila potrebna zbog minerala i fosfata, kojima je bogata (setimo se samo lekcija iz hemije o čileanskoj šalitri). Pregurali su Čileanci i smrt voljenog Aljendea, diktaturu hunte i strahovladu Pinočea. Svaka ih je muka okrznula ili dobro ošinula, ali im nije oduzela osmeh sa lica, izuzetnu gostoljubivost i veru u sopstvene snage i rezultate rada.
Čile je zemlja izuzetnog poleta, što se oseća na svakom koraku. Čileanci su vredni, veseli, istovremeno i moderni i tradicionalni. Čak 95% stanovništva ume da čita i piše, što je najviša stopa u Južnoj Americi. Školovanje je obavezno i dostupno, mada u nekim zabačenim sredinama ima problema sa redovnim pohađanjem nastave. Čile drži do obrazovanja svojih državljana, te je škola i univerziteta, što privatnih, što državnih, sve više. Ipak, nedostaju im inženjeri i svi stručnjaci tehničkih struka, pa ko voli...
Danas, u Čileu ima samo oko 10% stanovnika koji su čisto indijanskog porekla. Desetkovani su u vreme španske kolonizacije.
Jedan od prvih istraživača Čilea, Dijego de Almagro, odustao je od njegovog osvajanja već u prvom pokušaju, pošto su njegove trupe bile pobeđene bolestima, na koje je lokalno stanovništvo bilo imuno. Prvi zvanični osvajač Čilea, koji je istrajao i uspeo u svom pokušaju, bio je Pedro de Valdivija.
Poučen Almagrovim iskustvom, ali i bolje opremljen, ušao je u Čile sa severa, iz Argentine, savladao Ande i Atakamu i 1541. godine stigao u dolinu reke Mapočo (Mapocho). Nastavio je na jug i stigao do današnje prestonice. Godine 1553, De Valdivija je ubijen u sukobu sa poglavicama Mapuče, kod Tukapela (Tucapel). Uprkos tome, smatra se da je on postavio temelje čileanske države. Njegovi saborci su dobili ogromna imanja, koja su se ponekad prostirala od Anda (Los Andes) do Pacifika, celom širinom zemlje. To i nije čudno, pošto širina čileanske teritorije malo gde prelazi 180 kilometara. Sistem velikih imanja postaje okosnica tadašnje ekonomije. Poljoprivreda postaje novi "zlatni rudnik" za španske osvajače. Ovi su, međutim, brzo shvatili da je bakar ono što će ih obogatiti, a Čile proslaviti sve do današnjih dana. Zarađivalo se dobro, sa jeftinom radnom snagom domorodaca. Počinje da cveta trgovina, niču nove luke na obali Pacifika. Izdvajaju se najmoćnije porodice. Sve je teklo tako, do konačnog oslobođenja od kolonijalnog jarma, kroz Pacifički rat sa Peruom i Bolivijom, od 1879. do 1883, pa preko bitke sa snagamaMapuče 1881, do razdora i katastrofa u dvadesetom veku. Čile se dugo i teško oporavljao od vladavine hunte, svakakve infuzije ubrizgavao svojoj ekonomiji, a i naciji generalno, da bi danas ponovo bio razvijen i u naponu snage. Danas Čile posećuju milioni ljudi iz celog sveta, a turizam je veoma važna stavka u prihodu ove zemlje.
Znajući njihovo poreklo, uticaje Inka (pod kojima su bili kao deo velikog carstva), izdržljivost i upornost za vreme kolonijalizma, mrak hunte i netragom nestale, ubijene i za sva vremena unakažene osobe, verujemo da za Čile i Čileance važi ona stara "Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara". Boreći se sa svojim nasleđem, novim svetskim poretkom, raznim objektivnim preprekama, a čvrsto verujući u uspeh i imajući cilj ispred sebe, stvaraju čudo. A u to "čudo" se uverite čak i za malo vremena, koliko je vaš putopisac tamo proveo.
U nekoj ukrštenici, koja nije ona s početka teksta, i nije iz istih dnevnih novina, pod "tri uspravno" stoji - "glavni grad Čilea, osam slova". Vi odmah, sigurno, upisujete tačan odgovor...

Santjago
Santjago (Santiago de Chile) je lep grad. Najlakše je reći tako. Kratko. Zvuči čak malo oskudno, ali je time rečeno sve, i sve je tačno. Santjago je zaista lep grad. I pre svega - čist. Nećete naći papiriće, kese, konzerve, ni opuške po ulicama i parkovima. Nema polomljenih klupa, ni vetrobrana na autobuskim stajalištima; nema prepunih kontejnera niti olupina napuštenih automobila na parkinzima ispred stambenih blokova. Za grad od pet miliona stanovnika, prosto se nameće utisak čistoće, čak i u najudaljenijim predgrađima. Ipak, zagađenje vazduha je nešto što se ne može izbeći. Koliko god da su široke ulice i avenije Santjaga, to nije dovoljno za sve automobile i autobuse koji u saobraćajnim špicevima jure centrom grada. Uprkos tome, gradski prevoz je dobar; nema gužvi na stanicama, a u autobusima, koji saobraćaju veoma često, skoro svi sede. No, stanovnici se, ipak, žale. Kada bi se menjali sa nama na samo nekoliko dana, brzo bi naučili šta je nezadovoljstvo, a šta dobar gradski prevoz.
Metro je posebna priča. Ceo grad je njime povezan, vozovi čisti, brzi i tačni. Sedišta u njima nisu polomljena ni izgrebana; nema nepristojnih poruka pored prozora i vrata. Za samo dva-tri dolara, možete se celoga dana voziti po čitavom gradu.
Parkovi Santjaga su nešto što ćete svakako zapamtiti. Čisti i puni cveća, raznog žbunja za koje nikada niste čuli niti verujete da je tu prirodno niklo, liče na dekor iz neke drevne bajke. Drveće je ogromno, širokih krošnji i jakih stabala, čudesnog lišća i još čudesnijih cvetova. Svi parkovi su puni spomenika i umetničkih skulptura, tako da predstavljaju svojevrsne galerije. Ove gradske oaze, koje pružaju sklonište od zagađenog vazduha, pune su ljudi svih uzrasta, rasa i socijalnih grupa. Sede na klupama i čitaju svoje knjige i novine, leže i sunčaju se na tek ošišanoj travi, trče po mekim travnjacima, jureći decu i njihove lopte. Zvuči idilično, ali ko ne veruje - neka pođe tamo i sam se uveri...
Santjago je grad kontrasta. Neveliko staro gradsko jezgro oličeno je u kolonijalnoj arhitekturi i baroku, a oko njega je širi centar, iz vremena procvata trgovine i naglog porasta stanovništva u glavnom gradu. Naravno, ne nedostaju neboderi, tornjevi poslovnih zgrada od betona i stakla, moderni bilbordi i bleštavi neon. Tu su i bogati šoping-centri, skupi butici, jeftine robne kuće, i još jeftiniji taksi. Pa pijace, sa izobiljem voća, povrća i plodova mora. A tek vinarije!
Rezidencijalni delovi grada (bilo da u njima stanuje viši sloj srednje klase ili pravi bogataši), liče na novu scenografiju za "Dinastiju" ili "Dalas". Raskošne vile, bokori ruža, bazeni, drvoredima oivičene avenije... Nestvarno. U odnosu na Evropu, pa i na nas, naravno, nekretnine u Santjagu nisu skupe. Čak ni u "Dinastiji" kvadratni metar ne prelazi cenu od 800 (američkih) dolara.
Santjago je i veliko "gradilište". Pošto se centar grada približio industrijskoj zoni, ona se izmešta na novu lokaciju, a fabričke hale i skladišta postaju galerije, restorani, mala pozorišta, čak i stanovi. Iako se baš ne uklapa u opštu predrasudu o Južnoj Americi, oni, Čileanci, mnogo i neumorno rade.
Davne 1541. godine, Pedro de Valdivija je osnovao ovaj grad. Nedugo po osnivanju, bio je skoro sravnjen sa zemljom, u gnevu ratnika Mapuče. Ipak, konsolidujući svoje redove na utvrđenom uzvišenju Santa Lusija, De Valdivija uspeva da povrati primat, i tu počinje uspon Santjaga. U početku spor, skoro neprimetan, ali napredak je ipak tu. Santa Lusija i danas stoji kao spomenik velike pobede. Santjago je uvek bio povezan sa lukama na Pacifiku, posebno sa Valparaisom, koji je bio njegova veza sa velikim svetom. Širi se i napreduje. Od samo 200 kuća i oko 700 naseljenih Španaca i nešto manje domaćeg življa, početkom sedamnaestog veka, dolazi do broja od 115.000, samo između 1865. i 1875. Taj trend se nastavlja do danas. Statistika pokazuje da već od sedamdesetih godina prošlog veka sedamdeset posto Čileanaca živi u gradovima. Migracije ka gradu naročito su bile izražene posle Drugog svetskog rata. A danas, iako je poljoprivreda u ekspanziji, gradsko stanovništvo je u većini.
Nekoliko tačaka se nikako ne može zaobići ako šetate Santjagom... Palata "La Moneda" (Palacio de la Moneda/Palasio de la moneda), predsednička palata. Projekat započet 1788, pod rukovodstvom Hoakina Toeska (Joaquin Toesco), na napuštenoj jezuitskoj farmi, konačno je završen 1805. Isti majstor je obeležio Santjago i Gradskom katedralom (Catedral Metropolitana - Katedral metropolitana) na Trgu oružja (Plaza/Plasa de Armas). "La Moneda" je dobila ime po svojoj prvobitnoj nameni - kovnica novca. Sredinom devetnaestog veka postaje predsednička palata. Poslednji koji je u njoj zaista živeo bio je Karlos Ibanjes del Kampo (Carlos Ibanes del Campo), u svom drugom mandatu, od 1952. do 1958. Posle vojnog udara 1973, palata je bila neupotrebljiva. General Pinoče (Augusto Pinochet) je vladao sa nekih drugih mesta. Godine 1981, palata je rekonstruisana, te su i general Pinoče i predsednici Patrisio Ajluin (Patricio Aylwin) i Eduardo Frej (Eduardo Frei), imali kancelarije u "La Monedi". Danas ima istu namenu. Smena straže pred ovim zdanjem, koje zauzima prostor između Trga slobode (Plaza Libertad) i Trga ustava (Plaza de la Constitucion - Plasa de la konstitusijon), izuzetan je doživljaj ne samo za turiste.
Ipak, veliki deo sveta, najveći deo Čileanaca, a turisti svi redom, ovo mesto doživljavaju kao mesto smrti Salvadora Aljendea (Salvador Allende). Svi žele da se slikaju ispod prozora njegove kancelarije, svi žele da rekonstruišu događaje iz septembra 1973, svi žele da budu bliže njemu, Aljendeu. Obožavan kao otac nacije, borac za ljudska prava, zaštitnik potlačenih, poniženih i uvređenih. Pinočeova vojna hunta, potpomognuta najbogatijim slojevima, kojima se Aljende zamerio onemogućavajući im da i dalje eksploatišu one najbednije, za samo četiri dana zbrisala je jednu blistavu političku karijeru i ugasila je život jednog od najvećih humanista prošlog veka. Tog septembra 1973. upisan u istoriju, Aljende kao da i dalje bdi nad Čileom i svojim dragim sunarodnicima koji svakodnevno donose sveže cveće na spomenik sa njegovim likom, u neposrednoj blizini ulaza u "La Monedu". Naravno, treba reći da je malo onih koji veruju zvaničnoj verziji o samoubistvu.
Gradska katedrala na glavnom Trgu oružja je cvet baroka, kitnjasta ali elegantna, monumentalna spolja i unutra, sa zlatnom ornamentikom, savršenim mermernim podovima i bogatim privatnim kapelama u bočnim brodovima.
Providensija (Providencia) je umetnički, boemski deo Santjaga. Na samoj obali reke Mapočo, sa svojim parkom skulptura i brojnim izložbenim prostorima, privlači pažnju turista, ali i građani Santjaga vole da tu provode vreme. Restorani sa nacionalnom i internacionalnom kuhinjom su ovde uvek puni. Čileanci vole da izlaze u kafane sa prijateljima i porodicom. Šarm Monmartra, nema šta!
Glavna pijaca (Mercado Central - Merkado sentral) je praznik za oči. Tu su neverovatne boje, žive i jarke; neke niste ni naslutili, čak ni u svojim maštanjima. Ukusi, mirisi, sokovi, voće, povrće, plodovi mora. Najveće moguće lignje, najsitniji mogući račići. Školjke za ukras vaše trpeze i praznik za vašu probavu. Glavna pijaca se ne propušta.
Ne bi trebalo zaobići ni Gradski muzej, Muzej "Santjago", Čileanski muzej prekolumbovske umetnosti, Muzej lepih umetnosti i Muzej solidarnosti "Salvador Aljende".
Naravno, brdo-vidikovac San Kristobal (San Cristobal) mami svojim zelenilom i bleštavo belom statuom "Device", postavljenom na vrhu u čast papine posete. Tu na San Kristobalu možete izbliza videti nešto što ima samo u Čileu - "aurikariju" (auricaria). Četinar sitnih igličastih listova i moćnog stabla. Miljenik građevinara i brodograditelja. Na San Kristobalu ih ima malih i mladih, koje želite zaštitnički da prigrlite, ali i onih starih, moćnih, koji streme ka vedrom nebu dok ne završe kao korito neke moderne "Pinte" ili "Ninje".
Sveti Jakov (San Jago) je bio zaštitnik konkistadora. Kličući njegovo ime, De Valdivijini ljudi su prešli hiljade kilometara i "ognjem i mačem" doneli civilizaciju na ove prostore. Osnovali su ovaj grad i dali mu ime sveca. Santjago je preživeo mnoge nevernike i bezbožnike... Bogohulno bi bilo reći da je - raj. Dovoljno je - Santjago je lep grad!

Valparaiso
Teško da ćete u nekoj ukrštenici, bilo pod uspravno, bilo pod vodoravno, dobiti zadatak - luka u Čileu. Tamo stavljaju obično neke druge. Šteta. Greška sastavljača ukrštenice, jer Valparaiso je velika, važna prometna luka na Pacifiku. Kao osnivača grada, istorija beleži Huana de Savedru (Juan de Savedra), oficira iz trupa Dijega de Almagra, koji je na mestu današnjeg grada sačekivao brodove koji su iz Lime dovozili pojačanje u hrani, ljudstvu i naoružanju. Dobar položaj, sigurno kopneno zaleđe, dobra klima, razvijeno ribarstvo u okolnim seocima, sve to je pogodovalo da se Valparaiso polako razvije u značajnu luku i čileansku vezu sa svetom. I danas putevi bakra i šalitre nezaobilazno vode preko Valparaisa.
Razorni zemljotres iz 1906, uništio je skoro sve iz kolonijalnog perioda, ali je ostalo lepih baroknih zdanja koja i danas čine ponos ovog grada. Ovo je i univerzitetski centar i grad brojnih muzeja, od kojih svakako treba videti Pomorski muzej i Muzej umetnosti Uskršnjih ostrva (Islas de Pasqua - Islas de paskua). Ovaj poslednji ima značajan broj posetilaca, pošto je dosta komplikovano, a i skupo, stići na sama ostrva. Avion leti samo jednom nedeljno; smeštaj i hrana su na ostrvu skuplji nego na kopnu, pa za one koji vole "mauije" (kamene kipove sa Uskršnjih ostrva) muzej u Valparaisu širom otvara svoja vrata. U Valparaisu, kao uostalom u celom Čileu, živi velika zajednica Hrvata, iz krajeva naše bivše države. Žitelji Valparaisa zovu svoj grad kratko - Valpo, a s ponosom ističu da je "biser Pacifika" (La Perla del Pacifico - La perla del Pasifiko).
O Pablu Nerudi, koji je živeo u ovom gradu, ovoga puta ni reči. Neka veliki pesnik počiva u miru, zaštićen od "neuviđavnih" turista.
Skoro se nastavljajući na Valparaiso, deleći svoja isturena predgrađa, pruža se uz obalu - Vinja del Mar (Vina del Mar). Ni ovog mesta nema u ukrštenicama, a verovali ili ne, ne zaostaje za Nicom, San Remom, i drugim mondenskim letovalištima. Vinja del Mar jeste pravo letovalište. Prepuna je divnih luksuznih hotela, otmenih restorana, apartmanskih naselja. Kilometri peščanih plaža smenjuju se sa stenama koje su nekada prirodno, po svom nastanku, bile crne, a sada su zbog guana (ptičjeg izmeta, koji inače izvoze i zarađuju dosta novca) postale skoro snežnobele. Zato najveću od tih stena meštani popularno zovu "Majkl Džekson". Zabavni parkovi, čak i na samim plažama, mame decu, ali i njihove roditelje. Mirisi okeana i zelenila iz parkova mešaju se sa mirisima iz kuhinja okolnih restorana, i ta čudna mešavina nije neprijatna. Ko voli romantiku, može da se provoza udobnom kočijom po parkovima i starim ulicama. Vožnja nije skupa, a prija i lepo se može videti grad. Plaže su pune, ali se kupaju samo najhrabriji. Ne sme se zaboraviti da temperatura okeana ovde nikada ne prelazi deseti podeljak na Celzijusovoj skali. Vinja del Mar i njegov "turistički bum", dokaz su da se od Čileanaca može mnogo naučiti o turizmu.
Put od ova dva primorska grada, kojih nema u ukrštenicama, do lepog glavnog grada pod "tri uspravno", vodi kroz centralni Čile, izvanrednim autoputevima, pored kojih se smenjuju vinogradi i plantaže limuna, pomorandži i badema. Sve je savršeno uređeno, svaki pedalj zemlje obrađen; nigde ni travke viška. A samo malo dalje odatle - rudnici bakra, industrija generacije "treći milenijum". U daljini se naziru vrhovi Anda. Na čas se uzdrhti od straha da ćete se probuditi i da će prelepa slika da nestane.
Brojni prirodni rezervati, nacionalni parkovi, okean i Andi, ukusna hrana, dobra muzika, suptilna književnost, ekonomski napredak, a pre svega, ljudi koji stoje iza svega toga i u svemu tome - stavljaju Čile nesumnjivo pod: JEDAN USPRAVNO!

Ostale vestiArhiva