Predeli
Andamanska i Nikobarska ostrva su daleko od matice Indije. Potrebno je vreme da bi se do njih stiglo, bilo da se putuje avionom ili brodom iz Kalkute ili Čenaja (Madrasa) na istočnoj obali Indije. Mnogo su bliže Burmi i Sumatri između kojih se protežu u blagom luku kao stotine perlica, a ustvari vrhovi planinskog venca koji je u davna vremena spajao ove dve zemlje. Ta udaljenost je vremenom postala i njihov najveći blagoslov. Pomogla je da se sačuva neprocenjiva lepota predela, kao i neki stari ljudi i njihovi drevni svetovi.
Od preko 500 ostrva ovog arhipelaga, sveta četrdesetak je naseljeno i u velikoj meri pripitomljeno, sažvakano i ispljunuto. Ostalo su rajske slike. No, da se razumemo: ovde ima malo šta nalik Tajlandu, Baliju, Maldivima. To su brdovita nepristupačna ostrva, prekrivena džunglom i močvarom, puna krokodila, malaričnih komaraca i 'neprijateljskih' domorodaca. Zato se kroz njih ne hodi – radije, prilazi im se s mora i to sporo i oprezno. Ali ne svima; mnogi su i zakonom zaštićeni od spoljnih uticaja. Kako to dobro zvuči – biti zakonom zaštićen od ljudi koji sobom nose nesreću modernog života…
I plaže. Ah, da, te rajske plaže, u uvalicama oivičenim fjordovima i stenama, u hladu kokosovih palmi, bez ljudi, suncobrana, bez all-inclusive hotela, bez plastičnih dušeka. Bez ičega, sem debla srušenih u čestim monsunskim olujama i kornjača koje se lenjo šetaju između tirkiznih talasa i vrelog belog peska. U moru netaknuti koralni sprudovi, eksplozija života i boja. Odmor sa pet zvezdica za 'nature's true lovers'. To jest, za one koji su spremni da za malo autentičnog doživljaja prelete i preplove hiljade vodenih kilometara, prvo do glavnog grada Port Blera (Port Blair), potom satima ili danima lokalnim ferijima do tih usamljenih plaža, sa ozbiljnom kamp opremom, sopstvenom hranom i medicinom, u pravom krusoovskom stilu.
Toliko o netaknutom. Od onog taknutog, manje romantičnog, neizbežan je glavni grad Port Blair, koji je vremenom prerastao u tipičan indijski provincijski gradić. Jedino što je ovde drugačije, to je pogled sa njegovih brojnih brdašaca na mističnu uvalu obavijenu monsunskom maglom, u kojoj se presreću teretni brodovi i mali drveni čamci koji provode dane i noći na otvorenom moru. Šetalište uz samo more, svetionik, mali otvoreni sportski stadion, crkva, škola, par muzeja i mnogo straćara. Sa pokrivene drvene terase romantičnog Fortune Bay hotela posmatram tu uvalu kroz krošnje palmi, dok očekivani popodnevni tropski pljusak pokriva i nebo i zemlju i more. I razmišljam o tome koliku su volju imali Britanci kada su ovako daleko došli da krče džunglu, civilizuju, pokrštavaju i kolonizuju. Sam napor je vredan svakog divljenja, ali njegovi efekti sigurno ne. To što su napravili u međuvremenu je nestalo kao da ga nikad nije ni bilo, ostale su samo crno-bele fotografije i nekadašnji zloglasni zatvor za indijske revolucionare (cellular jail), danas spomenik «herojskoj pobedi nad zlom imperijom». Ostala su i imena mesta, ostrva i kanala – Henry Lawrence island, Ross island, Aberdeen market, itd.

Ljudi
Na Andamanskim i Nikobarskim ostrvima živi tipičan indijski svet, uglavnom doseljenici iz Bengala i Tamil Nadu (jugoistočna obala Indije) koji su tu došli u potrazi za boljim životom, a u begu od bede i nevolje. Oni su tu krenuli od nule, raskrčili šumu, izgradili sela i gradove, razvili male porodične biznise.
Ali, na ovim ostrvima žive još neki ljudi, malo manje tipični i definitivno nekompatibilni sa modernom civilizacijom. To su stara domorodačka plemena kojih je ostalo još svega pet, i čiji se pripadnici broje u desetinama i stotinama, ne više. Postoji vrlo malo konkretnih podataka o njihovom poreklu i načinu života – posle brojnih neuspešnih i, smatra se štetnih, pokušaja da im se približi, lokalna administracija je odlučila da digne ruke i ostavi ih na miru. Danas komunikacije sa njima faktički i nema. Ono što se zna je da žive od lova i ribolova, love lukom i strelom, vatru su najverovatnije otkrili skoro, a neki još uvek nisu. Uglavnom ne prihvataju kontakt sa spoljnim svetom i tu žive između 30,000 i 60,000 godina. Zna se i da su ugroženi jer se njihov životni prostor smanjuje zbog ilegalnog naseljavanja na zakonom zaštićene rezervate, jer umiru u dodiru s bolestima koje je doneo beli čovek a za koje nemaju imunitet – boginje, žutica, ali i alkohol.
Kada je tog kobnog 26. decembra 2004. u rano jutro cunami oprao obale jugoistočne Azije, zauvek izmenio predele i izbrisao tolike živote, nije zaobišao ni Andaman i Nikobar, koji su bili mnogo bliži epicentru nego Maldivi, Sri Lanka ili istočna obala Indije. Šteta po ljudske živote i naselja je bila ogromna. Par dana kasnije, indijski vojni helikopteri su krenuli da obleću udaljena ostrva u cilju procene štete po život i kulturu domorodačkih plemena. Strahovalo se da je njihov drevni svet potpuno uništen. Tada je iznad majušnog North Sentinel ostrva, napravljena i ova slika koja je obišla svet i koja dovoljno govori o jednom načinu života: pripadnik Sentinel plemena trči sa kopljem uperenim prema čeličnoj ptici.
Ispostavilo se da su andamanska i nikobarska plemena uglavnom izbegla cunami. Priroda ih je nagradila za život u skladu s prirodom: slušajući ptice, gledajući kako se povlači voda i kuda plivaju ribe znali su da moraju da beže duboko u šumovita brda. Indijski živalj nije bio te sreće. Otišla su sela, plantaže, kuće, porodični biznisi, ono u šta je uložen život i za šta je krčena džungla.

Sutrašnjica
Po nekoj čudnoj životnoj ironiji, cunami je ovom volšebnom arhipelagu doneo i malo sreće, ili bar još jednu, verovatno poslednju, šansu da još malo odoli neminovnom pritisku moderne civilizacije. Broj turista se drastično smanjio, a time i pritisci na lokalno stanovništvo da dalje ugrožavaju ovaj stari fragilni svet. Mobilizovali su se i antropolozi i ekolozi koji se sada aktivno bore sa lošim navikama, ali i lošom politikom, i trude se da se Andaman i Nikobar ne pretvore u još jedan tajlandski Phuket. Bar ne još koju godinu. U međuvremenu, nature's true lovers i dalje dolaze u verovatnu poslednju krusoovsku avanturu.

Ostale vestiArhiva